Путеви Исуса Христа

Независна информациона страна
са становиштима многих области истраживања
и духовне спознаје.

  повратак на почетну страну: друге понуде и језици.

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

Молитва за мир, живот и земљу

Састављена је тако да се у првом делу без пуно објашњења даје став потребан за делотворну молитву. Може се мењати према сопственим осећајима. Уместо трећег дела Богу могу да се предају и друге ствари. Препоручујемо да молите полагано и са способношћу предочавања.

 Боже, мој изворе, моја помоћи и моја надо!
Саједињен са Исусом Христом захваљујем ти за све што долази од Тебе.
опрости ми на оном што ме удаљило од Тебе.
дозволи ми да у овој тишини постанем креативан кроз Твој дух.

Води ме тако да другима не наштетим на њиховом путу до Тебе.
води ме да другима помогнем у Твом духу.
чувај ме на мом путу ... .

 Надахни људе да одлуке о животу и смрти предају у Твоје руке.
Помози онима који раде за Твоје стварање.
Одведи овај свет до пролаза према Твом наговештеном новом веку.

 *) Овде могу да се укључе и други.
**) овде могу да се укључе и појединости или их се након тога може обрадити у медитацијском посматраwу, ка на пр. ‘прекинути раст насиља и реакције на насиље’, ‘насиљу одузети темељ решавањем проблема’, подузимати само такве сигурносне мере које мирољубивим грађанима не нарушавју њихова људска права’, ‘водити мирољубив дијалог између добронамерних припадника различитих религија’, … . Матеј 5:9; 26:52. "Churches' declarations", енглески.

***) Измучена природа вапи за помоћ. Већ је крајње време да Бога одн. Христа молимо за заштиту од пробуђених природних сила. То међутим није замена за потребну промену људског понашања према стварању.

****)Лука 11:2; 21:31. Откривење 11:16; … види и Оче наш, Матеј 6, 7-15.

Света писма различитих религија првобитно су наглашавала борбу човека с његовим сопственим злим странама – како Библија тако и Кур’ан, Зенд Авеста или Бхагавадгита, … а не вањске ратове. Ово се после у много чему превидело или криво интерпретисано. Данас постоје настојања да се тиме створено етичко заједништво религија супротстави пропадању вредности наше егоистичке цивилизације. Притом религије задржавају своје разлике.

Види и Марко 12:30 " ... И љуби Господина Бога својег свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.“.упореди 5. Мојсије 6,4.5) У молитву се убаја дубоко осетна вера у остварење и одговарајућа захвала. Јов. 16:23 "Ако замолите Оца за нешто у моје име, даће вам“ имао је у почетку и "... пустите да вас одговор окружи" (уп. Neil Douglas-Klotz: Prayers of the Cosmos. Meditations on the Aramaic Words of Jesus.). Молитва и живот и рад у истом духу спадају скупа, обоје се међусобно подупире. (Овде приказани, делимично нови потицаји не представљају супротност од разнолике молитвене праксе у црквама итд.) Бог може да дели љубав која му се даје, било o којој цркви да се ради.

Повратак на садржај ове стране.

Основе етичких вредности.

Исус Христ је полагао вредност на то да мерило етичког, моралног понашања живи у сваком поједином човеку уместо да делује само на основи притиска неке споqне законске норме. До те продуховљености исто тако не долази “укуцавањем” споqа него кроз живот у којем може да се развије “љубав до Бога и до ближњих као до себе самога”. “Љубите једни друге” (Јов. 13, 34) је снага која омогућује деловање у складу с истинском савести. Љубав до Бога даје наслутити њезине више циљеве. Разлика ће да буде видљива тамо где појединци, парови, скупине итд. укључују ту универзалну љубав. Што ће та појава више да живи у свима, то ће споqни, детаљни прописи бити неважнији.

Тиме садржаји дани у “10 заповеди” као такви ипак нису застарели него су потврђени. Културној промени нису подложни у основама него у детаљима. То већ потврђује и извештај самог Мојсија ком је најпре посредован виши облик етике, а који је за то привидно незреломе народу онда донео једноставнију верзију. У том погледу су ти етички основи исте у хришћанству, јудаизму и исламу, а готови и у свим другим религијама може да се нађе нешто слично попут онога шта се показало у “Декларацији парламента светских религија о светском етосу” (види нашу леву страну: наше немачке / енглеске стране). Чак и етика која се види као "нерелигиозна" или хуманистичка показује повезаност са вредностима религиозних култура. Етика у својој суштини настоји са другима поступати тако људски како би и неко сам желио да се с њим поступа; дакле не штетити другима него им што више помоћи. Управо је то битно за судбину, јер “тко што сеје, то ће и жети” (Гал. 6,7; 2.Кор. 9,6). Потребно је као најмањи услов за преживљавање у друштву које се даље развија. У коначници је то и главни критеријум за суделовање у оном новом времену, о којем се у молитви “Оче наш” каже: “Дођи краљевство твоје!” (Матеј 6), а у беседи на гори “Кротки ће баштинити краљевство земаљско”.
У даљем смислу из тога произилазе назори који су од животне важности за најразличитије разине људске егзистенције. Етику беседе на гори и данас неки хришћански кругови погрешно означаваују као “етику уверења” коју се не може директно применити. У ствари доиста аутоматски не пружа радно упутство за све теже политичке одлуке. У коначници би међутим била добра мерна летва за њих. Тамо где такозвана људски одвагана “етика одговорности” у друштво доводи до супротних одлука него што их “етика уверења” од појединца очекује у његову приватном животу, не сме се одмах аутоматски очекивати да ће и Исус да одлучује на једнак начин. Појединац је одговоран за свој удео у догађају и не може да га стави на рачун заблудама других. Такво једнострано приписивање кривице, као што се то често ради код правних спорова, није увек правилно Групе су суодговорне и због присиле коју проводе односно због позитивног односно негативног “образовног поља” које представљају. Због тога све требају етички кодекс (као што га на пр. већ имају неки цехови). Осим индивидуалне етике према томе је потребна “структурална етика” друштва односно његових делова.То закони са својом самовољом не могу сами да надоместе.

*) египатско бројање стихова које се највише употребљава у исламским државама, у другим бројањима стихова неки стих може нпр. стајати иза другог стиха.

**) Овде се код различитих религија надовезује много разних детаља. Ово би могло да пробуди разумевање за то да исте појединости не морају више бити правилне за све. И пре се у данашње намене није довољно разликовало између верских принципа и детаљних световних закона; то међутим не значи да су пожељни све веће садржајне супротности између вере и закона.

Већ након потопа – дакле још пре горе наведених 10 заповеди – према библијској је предаји било неколико темељних етичких захтева којих се требало придржавати сво човечанство, а не само каснији Израелци: 
- поштовати живот одн. не убијати ("Јер на слику Божју створен је човек": Пост 9:6) и не јести месо још живих животиња. У рабинском Јеврејству касније је изведено 7 "Нојиних заповеди" за нејевреје, при чему је било више варијанти: 
- забрана убијања;
- забрана окрутности према животињама;
- забрана крађе;
- забрана прељуба одн. блуда;
- забрана идолопоклонства (тј. нејевреји према овој заповиједи нису морали славити Бога као Јевреји, али нису смели славити конкурентске богове);
- забрана богохуљења;
- заповед правног поретка са судовима.

Бележење сопствених утврђених несавршенстава и позитивних својстава у табелу и свесно праћење напретка овде може да буде од помоћи За рад на томе постоји више могућности:
1. Директан рад на сопственим проблематичним својствима помоћу догађаја у животу. Добре накане итд. Ово остаје важно и за Исуса: “најпре греда у властитом оку…”. И у Кур’ану Ислам се рад на самоме себи сматра “Великим xихадом”, “Великим Светим ратом”, т.ј. као нешто пресудније од свих споqних објашњавања.
2. Директно поправљање и 3. израван међусобни опрост уколико је још могућ. У супротном случају проблеме у молитви предати Богу за даље разрешење и у души да опрости. Исусу је и ово важно – и он говори о надокнади “до последњег динара” (Лук. 12, 59, види и 5.)
4. Где није другачије могуће постоји могућност одговарајућих добрих дела за друге којима се задавају штете. Бог неизравно прочишћује пуно тога када на пр. нетко преузме задаће корисне за заједницу. (Овде се опажа текући прелаз са чистог обнављања досадашњег у слободна, сусретљива дела, а онда се обистињује изрека ‘један сеје, други жање’, успор. на пр. Јов. 4, 37.) Усто према Мат. 7, 20-21 вреди: "...по плодвима ћете их њиховим да препознате. Неће у краљевство небеско да уђе сваки који ми говори: Господине, Господине!, него онај који врши вољу Оца мојега, који је на небесима!”. (који су у својим поступцима сродни с њим.)
5. "Молите Бога у мојем имену”, овде за његов опрост и милост у даљем развоју живота. Ово је најбитнија помоћ коју чисто хуманистичка етика не може да пружи. Судбина тада не мора више да има механички ток него се човек доживљава као вођен од Бога, све се обнавља и развија у том смислу као што је из његове више мудрости најбоље за појединца и његово окружеwе.

Повратак на садржај ове стране.

Додатак: кратак исправак савремених “прича које откривају све о Исусу”

У тексту wеб-странице су уз помоћ нових спознаја и метода већ директно или недиректно исправљене неке од отежавајућих једностраности неких теолошких праваца. Овде ћемо да се позабавмо с заплетеним процватом савремених „сензацијских писаца". Не подржавамо додатно публицитет тих бестселера. Следећи је прилог усмерен према онима, који ту литературу познају те их зато иритира.

1. С обзиром на свитке из Qumrana ти су писци покушали да прикажемо да су многи описи Исуса у Новом завету нетачни. Исус и ученици итд. су у стварности били једноставни милитантни побуњеници против римскога режима. * Због веће веродостојности се ово тумачење умотава у неку врсту теоре завере: Свитци заједнице из Qumrana, откривени 1947-1956, су до 75% били прикривани, при чему су контролу над њима имали учењаци Католичке цркве. Већ то је једноставно криво – што се утврђује и овде иако ова wеб-страница не мора да оправдава ни једну цркву, а поготову да прихвате прикривање хришћанских аката. Тим знанственика је штавише био састављен од католичких, протестантских, англиканских, јеврејских, па чак и атеистичких научника. Због мноштва мишљења о многим малим оштећеним комадићима трајало је додуше заиста дуго док се све није објавило. Када је оригинално енглеско издање дотичне литературе о „тајном градиву" изашло из штампе, већ је било објављено 80% текстова из Qumrana. 1992. године, 12 месеци након издавања дотичне сензацијске xепне књиге, која у тексту на задwим корицама као и пре спомиње 75% необјављених текстова, били су објављени и остали дешифровани текстови.

О тумачењу садржаја морали су аутори да поставе читав низ чак и за њих вратоломних теорија како би при њиховом низању дошли до горе споменутих резултата. Ти свитци према тврдњама из споменуте литературе нису претхришћански, него из Исусова времена.**)

Ти акти међутим очигледно потичу из различитих времена и у својем изричају нису јединствени. Заједница из Qumrana постојала је дуже време. Не може се је поистоветити с Есенима, а ни са милитантним Зелотима који су после на приличној удаљености имали утврду Массада. Qumran би могао да се упореди са данашњим духовним еко-селом. Свугде су морали да имају контакте; од Есена су вероватно имали неке обичаје у промењеном облику, од писмознанаца из Храма у Јерусалиму су добили на чување записе о благу – што говори да су их оценили као сигурније место које није било изложено непосредним борбама с Римљанима -; а могли су постојати и контакти са појединим Зелотима.

Аутори такође тврде, да Есени нису били аскетски монаси, него милитантни побуњеници. Све, што знамо о Есенима, упућује на пацифистички, вегетаријански, строги јеврејско-езотерични ред, који је због својих готово заратустријанских прописа о чистоћи стремио према изолацији од остатка света чак и јаче него данашњи монаси. У споменутој оцени Есена као милитаната исти се бацају у исти кош са Зелотима без икаква задовољавајућег образложења.

Јован Крститељ, Исус и Јаков, Исусов (полу) брат, имали су исте милитантне мотиве „као Есени". Чак и ова – о пријашњим претпоставкама овисна – оцена приказана као чињеница не може да се докаже помоћу свитака из Qumrana. Исус, Јаков и Јован се тамо скоро нигде не могу да идентификују на такав начин. „Учитељ праведности", очигледно водећа личност те заједнице, морала се на пример идентификовати с Јаковом, што је поново теорија која не може да се докаже. Није доказано, а и није вероватно да је тај „учитељ праведности" био радикалан Зелот; заједница га је међутим могла да признаје као виши – духовни – ауторитет од свештеника из Храма који су се налазили у расулу. Чак и оно, што је предајом сачувано о самом Јакову, не одговара овој милитантној слици. Јаков – не апостол Јаков него споменути Исусов брат, који је након његова распећа водио прву хришћанску заједницу у Јерусалиму – имао је изгледа изричито толерантан, изједначавајући карактер. Морао се тако рећи поставити између Петра и Павла, одн. посредовати између посвађаних апостола како би одржао заједницу.

Како би се надаље могло тврдити да је Павао био римски агент који је све кривотворио, морала се пружити друга вештачка конструкција, која се поново ничим не може да докаже, наиме да су Римљани његово хапшење исценирали као превару.

(У нашем тексту "Путеви Исуса Христа..." опширније се бавимо Павлом, између осталог – без обзира на то какво становииште би неко могао да заузме према таквој традицији, на пр. према његову ставу до жена - и тиме да се његови визионарски доживљаји и спознаје могу да препознају као аутентичне; наравно само ако се потрудимо темељито и практично да се позабавмо с мистичним доживљајима, што сензацијски аутори очигледно нису учинили.)

Свитци из Qumrana су једноставни неки од многих других списа тадашњег времена, који нам каменчић попут каменчића у мозаику могу да дају информације о неким од тадашњих обичаја. Неки други акти из тога миленијума су већ дуже време познати ако апокрифи, а други су били откривени тек у новије време (на пример налази из Наq Хаммадија, који говоре о вери раних хришћана у Египту.) Сигурно је да су људи у Qumranu веровали у Бога и да су у многим ставовима и обичајима били у сродству са Исусовим науцима - онима који се налазе у Библији, а не наводно милитантним Исусовим науцима сензацијских аутора. Осим тога је посве могуће да је Јован Крститељ порекло вукао из тих верских повезаности Есена одн. Кумранаца или да је тамо у сваком случају био општепризнати гост. Такође може да се претпостави да је и Исусу сретао те људе. (На нашој wеб-страници „Путови Исуса КристХриста" објашњавамо такође, да се сретао с многим круговима и да није аутоматски потицао из поједине школе са чијим следбеницима се сретао.)

2. Други су се аутори прикључили наведеним шпекулацијама о Исусу са много детаља о јеврејској историји, али се ни тим наведене противречности нису могле да реше. Тиме што се у једном делу те литературе и Исусово васкрснуће редукује на историјско опипљиви споqни ритуал васрснућа касних Египћана и евентуално Есена и традиција које се на њих наслањају, читатељима се у њима ускраћује оно обнављајуће што је Исус у том контексту донео. При томе тамо приказани односи између историјских групација као што су били Есени и Темплари не би ништа изгубили када би се одрекли те догме која се противи васкрснућу. Мистично доказиви део онога што је Исус постигао већ је у ранохришћанско време надилазио схватање неких јудеохришћанских и гностичких заједница, па је бескорисно таквим схваћањем покушавати доказати да је оно шта су они разумели већ било све. Други су разумели друге делове истине што показују и многи рани хришћани који су веровали у опсежније значење васкрснућа; као и они који користе полемички акт Philippus-Evangelium који се на то односи. Павао који је врло прикладан за неко ко jе пуно критиковaн никако није био једини извор оних традиција које су устрајале на духовно и материјално преображавајућој Васкрснуће. Људи који још поштују предају широко прихваћену у црквеној историји могу још више да приближе истини од оних који олако објашњавају све шта се не уклапа у њихов концепт.
Тамо где су се такви поступци изродили у оцрњивање Исуса Христа, то може да има и духовне последице које надилазе само људска питања.

3. Шпекулирало се и о више наводних "гробова са Исусовим костима", више њих у Израелу и другде. У окружењу Блиског Истока, где су активни пљачкаши гробова - нпр. од пронађених посуда са костима из једног таквог гроба једна је "нестала" -; тамо где се хиqаде таквих посуда чува у музејима и где су неке кости одстрањене и поновно покопане, итд., готово је немогуће добити тачне информације о особама. Ту нити угравирана учестала имена ништа не доказују. Нити рачун вероватности не може да искључи сличности између имена у различитим породицама.
Потпуно историјско истраживање не би полазило од претпоставке да васкрснућа у пренесеном смислу није могло да буде. Исто тако би одговарало могућем данашњем стању спознаја да пророчанство које може да се односи на Исуса не схвата само као извор Исусових субективних надања од пре 2000 година; већ да узме у обзир да она могу да упућују на нешто реално шта још чека објашњење док се не догоди.
Додатне информације о томе (на енглеском језику): http://dukereligion.blogspot.com/2008/01/talpiot-tomb-controversy-revisited.html

* 4. Постоји још читав низ таквих шпекулација о Исусу, које су довеле до различитих резултата.
Имали смо и немачко/ енглеско ажурирање о Марији Магдалени. На пример, Исус је присталица киничке грчке филозофске школе... Осим тога други су хтели Исуса изједначити и с Мојсијем; или са египатским фараоном; или са Јулијем Цезаром; или са милтантним византским царем. Тиме постаје јасно да ту много тога не може дабуде исправно...

** У очи пада такође да се у таквим књигама не помиње чињеница да су у Qumranu откривени и посебно стари текстови еванђеља из 1. века, чија упоредба са данашњим текстовима показује да је посредовање било верно оригиналу.

Повратак на садржај ове стране.

Природне науке и вера у Бога.

О исправности природонаучних чланака.

Исус у случају Томе, кога можемо да посматрамо као “придодонаучног типа” међу ученицима и који је узор многим људима управо у наше време, признаје да постоје људи којима је и у верским питањима потребна потпора споqног опажања, бројења, мерења, вагања. Када је добио ванредну прилику за споqно проверавања да ли се пред њим стварно налази Исус Христ, Исус каже: “не буди неверан него веран”. Ново доживљено искуство Тома треба истинским и дубоким размишљањем да примени тако да нестане корен његове двојбе, да му нешто “постане јасно”: - То што Исус ово мора да помене значи да Тома није скептик “запањен” само споqном стварношћу и вероватно због страха од казне “понукан на веру” него да је и након тога задржао своју способност долажења до нових уверења из сопствене душе. Упркос томе требао би да наслути да осим споqног опажање постоје и друге могућност самоуверавања. Исус је знао шта је примерено за Тому. Никога није желио да присиљава – што би имало карактер суда; исто тако не може да се пронађе намера да се код некога, који још није зрео за одлуку, изазове одбијање.

Наука, која емпирију = накупљена искуства искључује ако нешто не одговара старој слици, не може да се означава науком. Истински генији попут Ајнштајна нису се бавили таквим управљањем знања него су у својим истраживањима започињали управо тамо где су постојале нејасноће. И такво трагање може да буде један од многих путева до Бога – докле год су мотиви часни, а знаност није корумпирана привредним или другим проблематичним интересима.

Споqни природонаучни рад – са опажањима, постављањем хипотеза и теорија те њиховом верификацијом – у хуманистичким и верским питањима већином није достатан. Не постоји увек биће које вишу стварност пред нама приказује на недвојбен и по могућности репродукујући начин (као код Исусових ученика) или нам отвара спознају за то (као код Јована 1, 51). Ипак има пуно назнака да постоје слојеви на пр. у људском бићу и изнад њега који не извиру из познатог физичког спектра снага и твари него се показују само у њиховим последицама: животне снаге, духовни осећаји, размишљање, свест… (неки од примера налазе се на различитим местима у главоном тексту странице "Путеви Исуса Христа"). Као старији облик искуства и научности вишеструко се раскривају старе “преднаучне” традиције различитих култура. И данас се за такве области могу да развију посебно прилагођени поступци запажања и оцењивања као што то показује пример Гетеових природонаучних опажања или на њима утемељени спознајнотеоретски радови Rudolfa Steinera. У том правцу се крећу и нови научни назори од квантне теоре до оних научника који разрађују нову биологију, нову гео- и астрофизику итд. и у коначници нову научну “парадигму” односно слику света; додуше без трагања за новом методиком која боље одговара новим садржајима као што то не тражи нити Steiner.

Тако најпре произилази да досадашње научне спознаје а.) показују само сићушан пресек стварности;

б.) да су темељи природних наука све релевантнији: материја се појављује као згуснута енергија или чак као згуснути дух; облици енергије могу да досегну брзине веће од светлости (тахиони…); притом могу да се “помладе”, време постаје релитвнијим као и у теорији релативитета; из нашег простора могу да исчезну да би се појавили из неке врсте оностраности/трансценденције – тако да је и простор апсолутан у мањој мери него шта се то чинило због тзв. “закривљености” простора. Преостаје једино неопипљива “информација” кибернетике, која није састављена од матере и енергије те се због тога постојећим средствима не може да опише. Овде би дакле могло да се говори о “свести”.

ц.) Строго узевши, тај распад старе слике света још није “Божји доказ” него у крајњем случају припрема. За многе је ово довољно, јер их је застарела материјалистичка слика света кочила те сада могу да направе директније кораке до Бога. Још међутим није крај: шта је дакле та “информација” или други, већ поменути неопипqиви догађаји у космосу? Шта/Ко непрестано ствара и распушта нову материју и енергију? Шта/Ко овде као и у животу управља границама живота и смрти односно будности и сна и дозвољава њихово прекорачење? Шта/Ко овде у космосу долази до изражаја делујући изнад времена и простора? Је ли човек, који у својој свести може “споqа” да спозна енергију, време и простор у бити заметак “одраза” Оног који то може у великоме (успор. Генеза 1, 26)?

д.) Осим тога можемо да додамо да се овде као одговори у мањој или већој мери искључују хаос и случај. Јер тај свет и та бића, и тај свет честица, и догађаји у животу показују невероватно висок степен реда у хаосу, устрајности и смисла унутар целине као у целовитом уметничком делу; помањкања везних чланака потребних за случајну еволуцију итд. Већ код овог спознајног корака постаје јасно да је теже не веровати него веровати – у централну праинтелигенцију која поставља почетак и циљ “стваралачког програма” и обликује пут са промењивим законитостима. Постало је могуће нешта шта преко разума може да доведе до истог резултата као и некадашња мистичка свест старих народа 800. година пре Христа који су овде својом “десном, мистичком половином мозга” видели Бога на делу. (“Богови” других народа су првобитно били ознака одређених особа једнога Бога; тек након исчезавања те мудрости посматрали су их као јединствене “богове” и бркали са развијенијим људским бићима којих је такође било.) Сличним путевима су до вере у Бога дошли атеистички научеwаци попут Maxa Thürkaufa, Georga Todoroffa и многих других.

е.) Вера у смислу насталог дубоког уверења је већа од пуког интелектуалног сматрања стварношћу.

ф.) Осим тога ту спадају и они људи који као мистици итд. и као нормални верници сведоче о директнијим, промењивим искуствима са Богом и Христом; и који су тим контактом у себи самима доживели високо реална искуства с креативним духом Божјим. Ови путеви могу на самосталан начин пре или после да доведу до савладавања и до спознаја о природи искустава. Овде се од “Путеви Исуса Христа" наставља главни текст.

(Такво стање спознаје није постигнуто тамо где су научеwаци и теолози заједно расправљали. Ко жели стећи дојам о стању таквих расправа може дапрочита разговор између Gerharda Börnera и Hansa Künga у часопису " Spektrum der Wissenschaft " од априла 2006.)

У католичкој цркви постоји енциклика "Fides et Ratio" (Вера и разум) од 1998., а Папа Бенедикт XБИ је о тој теми говорио у у свом говору у Regensburgu 2006. вера без разума и разум без вере ништа не вреде, јер не погађају човека у његовој целовитости. Michael Springer насупрот томе аргументује у " Spektrum der Wissenschaft " јануар 2007. да не мора свака рупа у спознаји аутоматски да указује на рационално неспознатљиво одн. на Бога – до чега је нама уосталом нпр. мање стало, ради се о посве конкретним закључцима, видети горе. Али он признаје да је веровање да би наука једног дана могла да објасни велике рупе исто само вера. Стање је такво да је данас овде већ требало да се уложи много труда да би се уопште поједином научнику оставила отворена могућност да још не мора да верује у Бога (што не мора нужно да буде атеизам, већ може да се ради и о агностицизму, тј. недостатку вере да постоји Бог без коначне потврде.) И неко друго схватање, које признаје веру у Бога само као потпору етичкој заштити материјалне културе, само по себи није довољно горњим гледиштима.

Видети и http://www.vdw-ev.de/manifest "Потсдамски манифест" објављен у октобру 2005. У Друштву немачких научника и у Институту за проучавање будућности и евалуацију технолгија те у Мрежи Будућност изазвао је расправу о новој "организмичкој" поставци у науци и друштву. Материјалистичко, тачније механистичко или линеарно размишљање какво влада од Просветитељства више није довољно.

Повратак на садржај ове стране.

*) Види и разлике у архаичном, магичном, мистичном и међукултуралном... Развојни степени људске свести - како су приказани у нашим Општим стајалиштима о природним религијама и „Религија као повратна веза човека са Богом... ". Извори људских емоција су у одређеним епохама били јаче спознати ван човека, а неки други пут јаче у његовој унутрашњости. Данашње могућности развоја свести су обрађене на основи корака у животу Исуса у нашем Главном тексту, део 1. Данас човек може свесно - за разлику од ранијег начина, више сличном инстинкту - на пример, учити да опет јаче препозна повезаности са својим окружењем и животном средином као и Земљом  На тај начин и друштво поред социјалних и еколошких спознаја добија и општа етичка и религиозно филозофска гледишта.

**) Пример у „Спектар наука", април 2005. г. 

***) Такође види нашу страницу „Природне науке и вера у Бога".

****) Такође види наш приказ који се односи на „Сагледавање свакодневног живота".

Повратак на садржај ове стране.

.

Информације о Исусу Христу и питањима прехране.

Праисторија: У 1. Књизи Мојсијевој (Постанак), 29, каже се: И дода Бог: “Ево, дајем вам све биље што се семени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје семе: нека вам буду за храну!” То одговара спознајама да човек у првом реду има органе за жвакање и пробаву попут фругивора (биљоједа) (а не свеједа како би се могло помислити када се сетимо категорија грабежљивци, свеједи и биљоједи, које на прикладан начин описују већину животиња.) Насупрот томе након (археолошки на пр. у предњој Азији доказаног) потопа Постанак 9, 3 Ноји: “Све што се креће и живи нека вам буде за храну;… Не смете јести само месо у којем је још крв.” До овог места све се односи на време пре настанка данашњих народа, тицало се дакле – ако је предајом правилно пренесено – не само каснијих Јевреја.
Након изласка из Египта исто се потврђује у 5. Књизи Мојсијевој (Deuteronimiju14, 3-21), а додају се и други детаљи. Од потопа се због неприлика очигледно радило о томе да се у начелу дозвољава све, а избегавају твари најнепримереније за прехрану.** У неким случајевима могле су се наћи савремене прехрамбенотехнолошке спознаје. Свакако су и надаље постојали случајеви код који се указује на посебно значење биљне прехране без обавезујућег прописивања за све, види Данило 1, 8.

Вишеструко може да се опази повезаност са опширнијим, данас готово заборављеним прописима о жртвовању животиња и конзумованје жртвованог меса. Пророк Хошеа (6.6.) поручује: “Љубав ми је мила, не жртве, познавање Бога, не паленице”. Надовезујући се на то Исус каже: “Хајдете и проучите што значи: ‘Милосрђе ми је мило, а не жртва?’” (Мат. 9, 13 и 12, 7). Уз Луку 22, 11 када Исус пита где може благовати пасхално јагње – које се након тога код последње вечере више уопште не појављује -, постоје ранохришћански “апокрифни” акти (који око 400. године нису преузети у библијски канон), на пр. "ебионерско еванђеље”. Тамо се то чита овако: “Захтевам ли можда да на празник пасхе с вама једем месо јагањчево?”. За такве реченице је арамејски језик употребљавао мање речи и тиме због изгубљеног начина наглашавања омогућавао различите начине читања То је довело до различтих превода који су били ванредно прикладни за узајамне приговоре.

(Практички нестале – односно после исламизоване – јудеохришћанске заједнице биле су прави и важан део раног хришћанства, чак и ако су се у неким погледима као у горњем примеру разликовале од осталих цркава у развоју.)

Дела апостолска 15, 19 извештава о изјави вође заједнице Јакова у првобитној заједници да не ваља да додијава онима (које је придобио Павле) “који се са поганства обраћају богу. Ваља им поручити да се уздржавају од меса окаљана идолима, од блудништва, од удављенога и од крви.” Насупрот том постоји код раног црквеног историчара Еузебија, у апокрифним (види горе) апостолским актима итд. слика да Исус, Јован, Петар, Јаков итд. сами у нормалним приликама нису јели месо.

Мат. 15, 11-20 / Марк. 7, 17-21 додуше показује да је Исус више вредности полагао “на оно шта излази из уста” него на оно “шта на уста улази”; то се ипак односило на питања фарисеја о прању руку пре јела. То је исти ред вредности који се показује у реченици о греди у властитом оку и труну у оку другога. Треба, значи, да почне код себе сама а не код страха од споqних утицаја. То није пропис против конзумације меса.

Према Лук. 10, 8 својим је ученицима Исус препоручавао да на својим походима једу од онога што им понуде њихови домаћини. То није аутоматски у потпуности немарно. И данас на пр. у арапском свету може да дође до неурачунљивих реакција када неко одбије добронамерно јело или пиће, и то направи недовољно спретно. Тадашњим је ученицима осим тога дана способност да им изричито штетне твари не шкоде (Марко 16, 18.). Нема дакле никаквог смисла такве библијске речи извлачити из контекста и неограничено их уопштавати.

У још већој мери од библијских гледишта о исхрани образложен је религијски пост у чишћењу тела, кроз који расте отвореност за дубље душевне, духовне спознаје. Ово је било и нарочито учвршћено у католичкој цркви – за време верских празника, узимајући у обзир Велики петак и за време поста између „покладне ноћи" и Васкрса. Али и изван цркве је опет порастао значај поста након што дуго времена није био посебно цењен. Преко исхране се тако на један други начин добровољно практикује способност одрицања. Исто тако се мисли и на то да многи људи на свету гладују. Колико дубоко све то може ићи показује и неједење – «инедиа» коју проматрају и средњевековни мистици па све до новог доба, пуно дуже него што је пост од неколико седмица. То налазимо како у хришћанским тако и у другим позадинама – данас то неки називају «светлосна храна» - и наговештава да дух може да пуно јаче господари материјом него што је то до сада научно било схваћено. Услов за то је да се дотични/дотична зна «водити» од Бога, одн. да се он стучно прати да би се избегле опасности. (Ово не треба схватити као препоруку да се крене тим путем.)

Тело је алат, а таквоме треба одговоран однос.
Уосталом и животиње су библијски гледано жива бића која је Бог створио; дакле нису „ствари" са којима се поступа по тренутној вољи како се данас понекад са њима поступа. (законима о заштити животиња су барем ограничени).
У коначници свако сам мора да одлучи каква трпеза је за њега најбоља.

Ако тражите информације о данашњим облицима вегетаријанске прехране наћи ћете их на пр. под: http://www.ivu.org (Wеб-страница * није одговорна за wеб-странице других лица и не подупира аутоматски њихов промењив садржај.) Зачето у здравственим, етичким, еколошким и осталим темељима развоја свести је у сваком случају јаче ширење пуновредне исхране каква је разрађена у одређним настојањима већ дуже од 100 година и коју препоручују саветници за исхрану (интегрални производи, ако је могуће из еколошке пољопривреде, удео свежих намирница, непрерађена уља)

**) Такве прописе примењују и данас, примера ради, ортодоксни Јевреји за „кошер" намирнице: нпр. без свињског меса, без крви и стога се за друге животиње примењују посебни облици клања. На сличан начин се избегава нарочито свињско месо код „халал" исхране у исламу. 

Повратак на садржај ове стране.

Исус Христ и лечење - данас.

Исуса су са његовим ученицима и осталим следбеницима многи својевремено доживљавали као покрет за оздрављење тела и душе.На томе се данас треба пуно да ради, јер то више није разумљиво само по себи.

Воља за оздрављењем

Исус је неприпремљеном човеку најпре поставио важно питање: “Желиш ли да оздравиш?” (Јов. 5, 6). Исус се обраћа души.Болесник описује своје споqне запреке код трагања за оздрављењем. Питањем га се такође припрема на освешћење да заиста жели да оздрави. То је прва претпоставка правилно схватеног оздрављења. Докле год подсвест због било којег разлога блокира пут до оздрављења и потраге за помоћи и примање те помоћи ће да буде отежано. Онда ће се евентуално без обзира на врсту пута да омогући посезање за медицинском мером прве помоћи или за мером утицаја на симптом. Оздрављење је међутим нешто више што функционише само када га болесник присвоји, дакле повеже са својим снагама самооздрављења.
У то подручје се не укључују само они припадници здравствних занимања и животни саветници приправни на сарадњу са пацијентом него и озбиљни “оздравитељи” и људи који подупиру оздрављење вером односно молитвом.

Моћ вере.

Мат. 9, 22: Болесница додирује скуте Исусових хаљина и оздрави. Исус: "Вера те твоја спасила”. Ко је доживио верско искуство под моћи вере појмит ће нешто веома стварно у својој вези са Богом што омогућава процес оздрављења. И такозвани плацебо ефект у медицини показује нешто од моћи људског уверења (када се на пр. узима шећер мислећи да се ради о леку). При тому се међутим не догађају дубоке преобразбе патолошких процеса попут оних код оздрављења вером.
Исус је такође праслика у најопширнијем смислу телесно, духовно и душевно здравог човека.

Извадци из главе “Питање о чудесима” нашега главног текста*): Исус Христ за разлику од многих оздравитеља садашњице не указује на “космичку енергију” коју осећају како протиче кроз њих него на веру у могућност оздрављења кроз њега, у коначници кроз Бога и споqа видљивим ликом Исусовим.
И данас постоје оздрављења, која се у првобитном смислу извршавају молитвом и са обзиром на човекову душу повезану са Христом. Христ жели оздрављење и потпуност човека, који према њему може “да чини већа дела” од њега (Јов. 14, 12-13).
Само духовно оздрављење и са њиме повезан духовно-душевни напредак свакако нису изнуђена милост колико год се човек припремао на њу.
Оздрављења су често била “знакови”, дела у малом која су заступала веће, темељитије. Код оздрављења слепога од рођења на суботу одговорио је Исус да разлог нису греси, “него се у њему очитују дела Божја”. Успор. Јов. 5, 6-9; Јов. 6; Јов. 9, 3 и др.
Данас се из различитих доживљаја спознаја на граници са науком може да нагађа да је Исус стварно могао да продре у све снаге природе. Управо је за нашу садашњу слику човека, за целовито односно хришћанско оздрављење и.т.д. данас веома важно да спозна тај феномен.

Полагање руку.

Не увек, али често су Исус и ученици за оздрављење полагали руке. Та пракса и данас постоји у појединим случајевима. Лице које полаже руке на болесникову главу или рамена притом говори молитву по могућности уз пратњу заједнице. Тим се подупире уживљавање и свест о каналу за Божју помоћ. То се може разумети и симболички. На основу спознаја из савремених стремљења душевних оздрављења – и међу њима се налазе свесни хришћани – знамо да је то реалност. Овде се у раном хришћанству говорило о “пнеуми”, даху живота или посредованом Духу Светоме*). Деломично повезана са другим настојањима та пракса се примењивала како код заговора за оздрављење тако и за благослов. Види на пр. Мат. 19, 13; Марк. 8, 23; Марк. 10, 16 (благослов деце); Лук.4, 40-41 (оздрављење и изгон злодуха); Лук. 24, 50 (благослов апостола); Дела апостолска 6, 6 и 19, 12 те 28, 8.
Заговор за оздрављење дакако није безусловно овисан о полагању руку. Може уосталом да се обавља и из даљине – што се наравно теже може да осети.

Патња условљена духом.

Уско су повезана оздрављења психе, животних снага односно тела. Већ и добро “душебрижничко” или животно саветовање може зато утицати на психосоматске патње – када се уместо понављања погрешака у вођењу живота примене паметни савети.

Делови из главе “Света ревност и … емоције” ‘главнога текста’*): Исус је непрестано живио у “позитивном страху од Бога” и саосећањем с људима… Код обичних људи готово све емоције су на почетку помешане с несвесним механизмима реакције на подражај – које се биолошки и по јачини различито манифестују, али у својој основној структури су посве сличне. Већ…вађење других таквих механизама из сопствених реакција, увид у њих и у коначници владање њима односно предаја Богу дуг је процес учења.

Мала је корист од покушаја целовите обраде комплексних проблема на уобичајени начин. Делотворније би било најпре да потражи појединачне саставне делове таквог комплекса те при томе свесно да разликује ради ли се о “греди у властитом оку” или о “труну у оку другога” (Мат. 7, 1-5) и ко је на такав начин одговоран. Многе хришћанске школе јаче наглашавају ово прво, јер је теже и тек се мора да научи сагледавати сопствене проблематичне чинове који се тек тада могу сами да исправе. У психолошкој пракси ће се као жртва на предњој страни чешће да налази друга перспектива. На концу може да се примети да су успркос тому обе стране више или мање у игри.

Могућа пракса за то је: 1. На пр. унутрашње праћење дотичног негативног узбуђења према његовој конкретној појави (на пр. страх, мржња и бес, равнодушност и охолост, претерана сумња, …). 2. уместо мозгања мирно причекати један тренутак да постанемо свесни о чему се ради. Након тога 3. Такав спознат, управо телесно осетљив проблем у молитви**) предати Богу. 4. мирно причекати док не буде видљив траг олакшања.

То се код неких медитацијских вежби*** може на пр. осетити попут струје која истиче према горе и након тога струје обновљених снага која утиче одозго. С друге се стране негативну емоцију итд. може “издахнути” помоћу даха, става да ју се преда Богу; и при удисају омогућити да у нас уђе позитивно из божјега милосрђа (мењање сталне молитве хришћанских монаха на гори Атос, које је у нашем главном тексту споменуто у глави “Тишина у пустињи”.)

Ментални проблеми.

део из главе “Преображење” у главном тексту*: Постоји “позитивно мишљење” и позитивне “афирмације” (начела). Могло би додуше, када би се практиковалоо без егоизма, умишљености у величину и техничких манипулација, размишљање да доведе до стања сродног ономе што долази од Бога; могло би да се отвори према њему. У већем делу литературе овог правца такве забринутости нема, а често може да завршава и самозаваравањем.

"Судбински проблеми”.

Из савремених настојања оздрављења духа постоји спознаја о случајевима када се добива дојам да оздрављење (још) није могуће односно “дозвољено”. То је нешто попут равнине “програма”. Вероватно болесник на пр. “жели” или треба нешто да научи из болести. И овде се у заједништву с Богом може дакако да дође до решења. Види и горни део “Воља за оздрављењем”.

Правна питања.

Чисто хришћанско оздрављење молитвом уз полагање руку у Немачкој је примерице заштићено Темељним законом о слободи вероисповести. Онај који би се тиме као услужном делатношћу желио да бави ван кућнога прага или цркве требао би се најпре тачно да информише о правном положају. Ако би се притом обављале активности које други могу да протумаче као дијагнозу или изравну терапију – чак и када се врше бесплатно или на добровољном основу -, у Немачкој би требао да се положи апотекарски испит или проћи кроз оспособљавање за обављање лекарског занимања (духовни оздравитељи на пр. – пракса којих се већином разликује од класичног прахришћанског лечења али има и неке сличности с њим – болести често могу осјетити рукама итд.). Иако је пожељно да закони на небирократски начин воде рачуна о посебном својству ових активности, под даним околностима полагање апотекарског испита препоручује и “Кровно друштво Духовно оздрављење”****). Теоретски се дозвољава поједностављен облик споменутог испита када се обавља психолошко саветовање или душевно оздрављење. Друго је питање може ли се тај поједностављени облик посвуда да оствари.
У Енглеској се на пр. “спиритуални оздравитељи” општенито прихватају и дозвољава им се рад у болницама.

Независно од правних питања онај који тражи излечење поступа и сам исправно тако што уважава и властита настојања као што су –здрава- исхрана одн. дијета или медицинска гимнастика, и ако је могуће уз то и довољно сна, и тако што моли.*****

*) ‘Главни текст’ ове и друге тачке обрађује са ширег зорног угла, - наиме у вези с могућностима људског развоја уопште, дакле изнад “оздрављења” у ужем смислу.

**) Општенито о најбољем унутрашwем ставу код молитве успор. и нашу страну "Молитва за мир…”.

***) Види страну "Хришћанска медитација”.

****) World Federation of Healing – различите групе по целом свету.
http://www.wfh.org.uk .
Између различитих удруга није нам позната ниједна у коју су удружени само хришћански оздравителји. То је могло да се разуме док је таква хришћанска традиција у већој мери била разливена. Данас полако постаје куриозитет. Једноставну, делотворну библијску праксу интензивног заговора за оздравлјенје можемо међутим ту и тамо наћи у евангеличким слободним црквама попут баптиста или црквама Духова; изванредна оздравлјенја молитвом и вером догађају се и на неким католичким местима ходочашћа као на пр. Лоурдес. (Наша wеб-страница није одговорна за wеб-странице других особа и не подупире аутоматски нјихов промјенјив садржај.)

*****) (...) Данашња сазнања односе се на многоструко заузете регулационе системе у човеку, изван једностраних молекуларно биолошких гледишта и темељ су за разумевање настојања лечења духа природним путем. Ако би се свуда више примењивало, могла би се олакшати сарадња различитих медицинских праваца. 

Повратак на садржај ове стране.

О хришћанском благосивању.

Као религиозан хришћанин можете да благословите све и свакога уколико осећате да је то у складу са вером и ако се за то обратите Богу. Не постоји само уобичајени благослов преко свештеника одн. жупника из 4. Мојсије (Књига бројева) 6:23 – 7:1.

ВИ – као лаик – можете делити благослов. За то Вам није потребна никаква формула и не морате гласно да говорите; потребан је само правилан унутрашwи став у овом смислу: „Благослов Господина био навек с Вама". Бог из Вашег благослова неће да направи ништа погрешно. Овај обичај је додуше постао редак, али може да буде од помоћи.

Постоји много места у Библији на тему благослова. Нека типична о различитим аспектима благослова: Захарија 8:13; Дела апостолска 3:26; Ефежанима 1:3; 1. Петрова посланица 3:9-12; Хебрејима 6:7. Друга места у Библији о томе Матеј 5:44 одн. Лука 6:28; Римљанима 12:14; 1. Мојсије (Постанак) 9:1; 5. Мојсије (Летопис) 11:26; Псалми 115:13; Мудре изреке 11:25.

*) Само је по себи разумљиво: где се примерице благосливља оружје, с таквим „благословима" би проблеме имали и анђели … .

Повратак на садржај ове стране.

Јадиковање као могући саставни део хришћанске праксе.

Неки строги хришћански кругови дају једнострани утисак да је за хришћане најбоље подредити се сопственој судбини и не превише ангажовано критиковати развој у свету: могу додуше да моле за побољшање или чак нешто и сами учинити зањ. „Горко тужење" Богу – види Тужаљке у Старом тестаменту – се осим у књижевном облику ("Don Camillo i Peppone") се веома ретко појављује и поучава у црквама. Може да се појави тек у приватној молитви. Иако не препоручујемо да хришћани копирају јеврејску праксу при Зиду плача у Јерусалиму, та пракса показује да тужење Богу може да буде веома важан део хришћанског живота.

Ако специфично хришћанске вредности и обећања – на пр. у Беседи на гори Мт. 5:5 „Кротки ће баштинити земљу" – упоредимо са тенденцијама које још увек доминишу на свету, могли бисмо да помислимо да се хришћани не могу да носе с таквим обећањима. Библијско обећање није необавезујућа милост до које може или не мора да дође - и која такође постоји. Обећање је обећање. Време његова испуњења може да овиси о зрелости људи, одн. молитве.
(„Краљевство небеско силом се пробија". Мт. 11:12.)

Више није било јасно због кога или чега би се требало тужити. Због других људи? Или према објашњењима неких теолога због ђаволских сила које суделују у завођењу људи? Могуће је замислити да обоје носи свој део одговорности. Или бисмо могли да нагласимо слутњу „то је било допуштено" (с многим људским помислима „јер…"). Је ли међутим сам Бог та „режија“ која нешто може или не мора "да допусти" и која ствара правила? Било би преједноставно зло на свету или свако „допуштење" приписати Богу. У првим вековима су први очеви – које цркве и данас поштују због других учења – говорили и писали о традиционалној хијерархији анђела који стоје између Бога и човека итд. Гностици су осим тога говорили и о тзв. „архонтима" са често проблематичним својствима. И друге културе су се на свој начин бавиле таквим искуствима. Тибетанска Књига мртвих је на пример пуна препорука како се ставити у коштац с таквим бићима након смрти. Што се посебно тиче основних ствари које надилазе карикована међусобна људска предбацивања могли бисмо једног дана да утврдимо да је овде суделовала не посве непогрешива „режија“ нижа од Бога – која је уз упоредбу с људима или негативним силама још увек на „високој“ разини. Ова поставка је допринос старом филозофском питању о "теодицеји" одн. односу Бога према злу овог света (његовом "оправдању").

Закључак: Могуће је додуше тужити се Богу јер је он права личност за контакт; нема међутим смисла тужити се због њега. Том тужбом бисмо могли Богу да пружимо увиде с припадајућим људским осећајима чак и ако ти осећаји уместо туге примерице садрже огорчење због неправде (Мт. 5:6). Будући да се решење тада препушта Богу, ова тужба у суштини представља посебну врсту интензивне молитве. Део тога је међутим и љубав одн. поштовање према Богу одн. Исусу Христу; тиме се штитимо од пада у чисту негативност која не би довела до Бога него до нечег посве другог.

Други пут је да најпре умиримо те осећаје те тиме омогућимо класичну, чисту молитву у којој се Богу све износи у облику захвале и молбе. Обично молити на такав начин је сигурно прикладан став према Богу. Дозвољено је међутим тужити се на споменути начин уколико је то потребно и искрено (аутентично).

Повратак на садржај ове стране.

Хришћански пут према савладавању животних догађаја

– Ко - с Исусом као мерилом и помоћи - тражи напредак од сопствених непотпуности до обећавајућих својстава (усп. страну "…Етика": не штетити, него помоћи…), требао би најпре постати свестан сопствених недостатака карактера, почињених погрешака и преступа уместо да сва расположења, проблеме и штете пребаци на друге (усп. Мт. 7:1 Не судите да не будете суђени! 2 Јер судом којим судите бит ћете суђени. И мером којом мерите мерит ће вам се. 3 Шта гледаш трун у оку брата својега, а греду у оку своме не опажаш?...). 
То се, чим је могуће и са шта више унутрашнјег мира (усп. нашу главу главног текста "Тишина у пустињи") и тако савесно као код готовог 'производа' биљежи у унутрашњости или на папиру те се након могућности побољшања истражује и посматра успех. Испитује се дакле сопствени труд: притом може да се ради о прикладним молитвама, а помоћ може да дође према вери; то ће међутим код озбиљније и стога целовитије праксе да буде повезано с коректурама у ставовима и мишљењу, с више пажwе на негативне осећаје и у коначници са променама понашања. Све се одвија једноставније уколико се најфинији делови свакодневно посматраног посматрају на такав начин и онда појединачно прелазе у молитву Богу… (Усп. главу "Света ревност и становишта о емоцијама".)
Дубоко закопане животне навике се веома тешко мењају јер су усидрене у несвесном слоју сопствености. Зато је на путу често потребно знатно искуство у препознавању подсвесних и несвесних извора (може додуше да се успе и директно као код пушача који из једног минута у другу са јаком снагом воље заувек престане да пуши. Усп. глава "ИдеализованјеХриста").
Ово "сагледавање и свесна обрада уз помоћ молитве" сама по себи би већ била духовни пут, који може одвести веома далеко и некога да прати током целог живота; али и који код одговарајуће интензивне праксе већ у кратко време може да донесе битан напредак. За разраду остају "дубљи слојеви" ствари, које ваља рашчистити, иако су се у великој мери побољшале. 

На крају се може свакако обрадити и „крхотина" оног другог односно оно што се некоме учинило. 
Тамо где се чини да је потребна процена - а односи се на сопствена дела или на дела других - ради се о томе да се она не предузимају према спољашњем сјају него „право" / „праведно"- дакле диференцирано и што је могуће конструктивније (упор. Јован 7:24)  
(...)
Појавит ће се и побуде савести … (усп. Мт. 5,5 и 5,9 …).

(Ова пракса у првом реду може да се примени ако се ради о побољшању начина понашања, која се психолошки гледано већ и пре налазе у оквиру "нормалног". Ако се ради о побољшању стања, која се данас у одређеној мери сматрају болеснима, све више би пут требала активно пратити одговарајући искусан, можда и психолошки образован помоћник, јер је у том случају самосталност у опхођењу с сопственим проблемима још више ограничена него што је то код свих људи када желе да сагледају сопствене слабости. Ако би неко у том био тако ограничен да то не би ишло нити с подршком, такав помоћник би као додатак одговарајућој терапији још увек могао да моли за дотично лице. Предуслов је тражење помоћи, јер је већ и код Исуса познато важно питање "Желиш ли да оздравиш?" Усп. нашу страну "…Оздрављење".)

Повратак на садржај ове стране.

Хришћанска становишта у погледу привреде и социјалних питања.

Најпре желимо да споменемо да човек и према најновијим привредним истраживањима *) није оно посве егоистично биће које је претпостављала досадашња теорија привреде. Само је мањина у потпуности деловала због сопствених интереса. Друге вредности попут добровоqне међусобне сарадње за већину имају најмање исто тако велику и често одлучујућу улогу. Тај “обострани алтуризам” додуше попут егоизма доводи аутоматски не само до напредка целокупног друштва него може да делује и у смислу стварања клика. Ту су од помоћи само свесне, конзеквентне етичке одлуке.

Овде могу да се надовежу психолошка и регијско-етичка становишта. Човек је равномерно основан као индивидуално и социјално биће. Уз одговарајућу отвореност могу да се извежбају здрава – не превисока – свест и солидаран став према ближњима. Тамо где се чини да је присутна егоистична страна, алтруистичка страна или није јако развијена или пропада кроз тврдо “школовање” западњачког друштва. Социјалистичка друштва једнострано су наглашавала солидарност и насупрот томе допустила да слободумна индивидуалистичка човекова страна вишеструко пропадне – и у том погледу нису одговарала ономе за што је човек створен. Тамо где људи не затекну изједначене односе изразит ће то пре или после кроз критику итд. Или ће се тада нешто правовремено научити или ће све пре или после да крене низбрдо. То вреди и за данас превладавајући облик привреде, карактеристике којег су глобално делотворна велика предузећа. Исус препоручује да се најпре разјасне одређени домаћи проблеми (Мат. 7).

Вредности беседе на гори (Мат. 5-7) ** итд. не могу се додуше непосредно превести на друштвена упутства за рад. А ипак би било шизофренично супротно Исусову тумачењу на пр. у приватном животу радити према заповеди љубави до ближњих, а на пословним и друштвеним функцијама примењивати управо супротне принципе. Озбиљна се етика *** мора да докаже на свим равнинама и у коначници да вреди за свет у целини. Вредност милосрђа и да се Исус у својој пракси обраћао управо сиромашнима друштвено је несумњиво релевантно изнад познатих црквених социјалних услуга – чак и за људски однос унутар предузећа. И Мат. 22, 21 има веома практично значење будући да Исус тамо уз милосрђе потврђује изручену “десетину”, т.ј. 10% прилог у религијске односно добротворне сврхе који је постојао уз римски порез. Воља за помагањем у Исусовом смислу темељи се ипак на добровољним одлукама; није могуће директно из тога извући концепте прислине прерасподеле. И даље као и прије важе заповеди 9 и 10 „Не требаш да чезнеш…шта твој ближњи има." И уз све напоре да се побољша социјални положај многих, ипак остају различите судбине у Божијим рукама.
Присподоба у Мат. 25, 14-30 / Лука 19 узима позната материјална стања. Контекст (код Луке на пр. етички став цариника, код Матеја на пр. у претходној присподоби о снажној вери девојака) показује да се тиме треба предочити нешто опширније од повећавања материјалних добара односно финанција. То јасније долази до изражаја на пр. код Лук. 12 / 33 где се духовне вредности постављају изнад земаљских. Успркос томе одоговорно се поступање с повереним добрима у потпуности односи и на материјално. И тамо где се на пр. саветује помагање сиромашнима и запостављенима та материјална или финансијска помоћ добива вредност уместо да се материјално општенито сматра невредним. Ствар је онда у томе је ли Бог или посед циљ самоме себи или се одређује за нешто целисходније – Мат. 6, 24: немогућност истовременог служења Богу и богатству.
На пр. лагање и варање, бављење мафијаштвом и провођење пројеката, нештетност којих за (некриминалне) ближње и друга бића није довољно доказана није у смислу одговорног саживота којег је Исус демонстрирао на сваком кораку. Исус такође није поучавао да се у први план увек треба да стави тзв. “силе ствари”. 

Из Ислама је позната забрана камата. Јевреји и хришћани могу у Библији и сами да пронађу сличне савете (то су у Старом завету забране):
Езекиел 18:8 и 9: „Ко не посуђује уз добит и не узима (други превод: претераног) придавка, руку устеже од недела, по истини пресуђује, по мојим наредбама ходи и чува моје законе, поступајући по истини - тај је заиста праведан и тај ће живети, реч је Јахве Господа." Види и Езра 7:24 (забрана убирања данка, пореза и царине од одређених занимања); у Мудрим изрекама 28:8 се понекад на удобан начин тумачи да се нагомилано благо не сме користити неправедно јер се оно на концу враћа сиромасима. Тамо где се новац данас вишеструко употребљава управо против интереса сиромаха одн. јавног добра нису испуњене претпоставке стиха. Како би се испунила структура вредности у овом стиху, битно је за што се троше паре.
У Новом завету у погледу камата погледајте и Мт. 23:23 те Мт. 17:24.
За овај елаборат највише је занимљиво, што чак и тада може да буде вредно размишљања, када се напушта референтни оквир у којем је настао Стари завет. Стога се овде нећемо поближе да бавимо Летописом 23:20.

Библија се држи тога да не прави непотребне дугове (поуке 22:7), и да далекосежно планира. (поуке 21:5), као и да уз то у мудрости и разуму учи (нпр. поуке 4:5-8). Устрајало се на штедњи, већ споменути „десети дио“ се треба сваке године сачувати да би се с њим могло путовати на религиозне прославе и да би се за то имали спремни поклони. (5. Мојсије 14:22-27). Павле је тражио од хришћана да сваке седмице оставе нешто по страни да би то по потреби имали на располагању за сахришћане који су запали у беду (1. Коринћанима 16:1,2), и саветује умерени став у опхођењу са земаљским добрима. (1. Тимотије 6:8) Исус полази од тог да се мора израчунати да ли има довољно новца прије него се нпр. почне са неким грађевинским пројектом (Лука 14:28). Трајна економичност би и данас била тражена као терапија и превентива: приватна, привредна и јавна презадуженост је узрок глобалне финансијске нестабилности. Интернет-странице Путеви Исуса не следи никакве политичке циљеве; стога се овде дају само уопштена гледишта.

*) Тако тврди Erнст Фер, директор Института за емпиричко истраживање привреде на Универзитету у Цириху, тал. интервју у “Спектру науке” март 2002., “Реципрочни алтруизам…”.
**) Ове вредности се у духовнијем погледу објашњавају у глави о беседи на гори нашега главног текста – део 1.
***) Види и нашу главу "Основи етике”.

Повратак на садржај ове стране.

Општа хришћанска становишта према друштву и политици *).

Мат. 22, 21; Марк. 12, 13-17; Лук. 20,20-26: "Дајте цару шта је царево, а Богу шта је Божје” реалистичан је став у погледу плаћања пореза римској власти. У њему се показује и јасна разлика између државних и религијских функција. Овде се напротив не мисли на начелну понизност према власти; Дела апостолска 5, 29: "...Треба се већма покоравати Богу него људима.” У складу с тим Исус свако затајење не оправдава аутоматски помоћу “силе ствари”.

С једне стране се скала општих вредности беседе на гори (Мат. 5-7) итд. не може непосредно да пренесе у друштвена упутства за рад. Супротно Исусову тумачењу би било у приватном животу радити према заповеди љубави до ближњих, а у удругама или на политичким функцијама примењивати супротне принципе. Озбиљна се етика *** мора да докаже на свим равнинама и у коначници да вреди за свет у целини.

У смислу истинитости и одговорности које демонстрира Исус не би на пр. било недозвољеним се методама пробијати мимо супарника; варати јавност; и мимо одређених личности проводити пројекте нештетности којих за (некриминалне) ближње и друга бића није довољно доказана. Хришћански ангажман може тако да захтева и самосталну мисао која превазилази једностране „лево/десно“ узорке мишљења.

Мт 7:3-5 "...извади најпре греда из ока својега па ћеш онда да видиш извадити трун из ока братова" очито не представља упутство да појединца потпуно ограничимо на субективно бављење сопственим слабостима – а то је утисак који би могли да оставе неки хришћански кругови. Само би требала да постане животна пракса да увек почињемо са собом – како бисмо тада још слободније, наиме без пројектованја сопствене кривице на друге, упозоравали одн. критиковали друге тамо где се то чини потребним. То се пак може да односи и на лично окружење, али и на политичаре.

На пророчански савет наилазимо код Јеремије 29, 7: "Иштите мир земљи у коју вас изагнах, молите се за њу Јахви, јер на њезину миру почива и ваш мир!” Ово је блиско одлуци у корист смисла за заједницу у најширем значењу.Хришћанима се преко Мат. 5, 13, Мат. 13, 33 итд. ставља на срце да се занимају за друштво и да буду “сол земље”.

И за хришћане могу ипак да постоје ситуације када ће да се мора удаљити од друштвених неприлика: Јованово откривење 18, 4: Зачујем и други глас с неба: Изиђите из ње (града ‘Вавилона’), народе мој, да вас не задесе зла њезина те не будете сазаједничари греха њезиних!”

*) Ова wеб-страница нема политичких циљева. Овде се о овој теми дају само уопштене побуде.
**) Види и нашу главу "Основе етике”.
Види и главу "Хришћанска становишта до привреде и социјалних питања”.

Повратак на садржај ове стране.

Хришћанство и филозофија: О Хабермасову говору “Вера и знање” *).

Филозоф проф. др. Jürgen Habermas ***), досада сматран атеистом, препознао је важност религијских предоxби као корен вредности и социјалног склада светског друштва. Верна Божја слика човека створеног са способношћу и правом на слободу могла би – како он оцењује самога себе – нешто рећи и “религиозно немузикалнима”. Свет остаје овисан од помирења и опроста – дакле од вредности које извиру из религије. Позива се на “патњу невино кажњених, обесправљених и убијених која у људским могућностима прелази сваку меру репарације”. “Изгубљено надаwе у васкрснуће оставља осетну празнину” (у секуларном друштву).

Код освештених хришћана Хабермас проналази важне услуге које би и светски мислиоци требали да пруже тим хришћанима:
- Религијска свест мора у складу са спознајом да обради “дисонантне” сусрете с другим конфесијама и религијама. Напомена: На Западу свакако може да се забележи одређена ограничена цивилизованост опхођења. Становишта битна за екуменски или међурелигијски дијалог налазе се на различитим местима нашега главног текста те на неколико додатних страна, на пр. у вези са црквама и етиком.
- Даље мора да се прилагођава научним “ауторитетима”. Напомена: с< становишта ове wеб-странице научна већина се уопште не налази на често наглашаваном најновијем могућем станоишту или га због научном и иних разлога једноставно не жели да прихвати. Због тога је овај облик аутоиритета двојбен код многих питања. И на научном подручју нема довољно интердисциплинарне отворености и потребног плурализма. То такође вреди управо за најбитнија питања која се тичу слике човека као напр. у генској техници (проблематику које Хабермас такођер помиње); па чак и у осталим природним наукама. С тим се проблемом хватамо у коштац на више места нашега главног текста према корацима јеванђеља. Истина је дакако да је потребан дијалог између религије и науке. Према нашим искуствима онда морају да се укључе још само најновије струје природних наука **), т.ј. “истраживање споqне стране” итд. Осим тога се са стране религије морају уместо пуких теолошких филозофских зграда укључити и спознаје који потичу из свесне обраде религиозних дубоких спознаја. Једино се тако не може прешутети оно битно. Због тога се подцјењују досадашњи дијалози на основу застарелих научних парадигми (темељне претпоставке, слике света) односно скраћених предоxби хришћанства. И хуманистичке науке могу да профитирају од таквог процеса у којем човек поново постаје човеком, његова душа душом уместо пуком кемијском функцијом мозга.- Религијска се свест мора “да упусти у премисе уставотворне државе…”. Показује до какве деструктивности на религијском подручју може да дође без овог корака. Напомена: Тђа прилагођаваwе савремених хришћана слободоумним вредностима деломично је и корак у правцу извора пре стапања хришћанства с државним инструментима присиле од 325. године након Христа.

Док су се дакле хриршћански односно религијски кругови у опхођењу са свјетовним установама већим дијелом прилагођавали њихову језику морали би се према Хабермасу свјетовно мислећи и говорећи кругови у дијалог с кршћанима односно религиозним људима прилагодити њиховом стварном мишљењу умјесто да само “елиминирају оно што се некоћ мислило”. Секуларне већине у питањима која су битна за вјернике не би смјеле прогуравати већинске одлуке без озбиљне провјере што саме могу научити од приговора друге стране. Напомена: Само се тада природословци, политичари итд. у разговору с кршћанима стварно могу прилагонити одређеном “нечему” што додатно одзвања у појмовима попут “очувати створено”, “створење”, “човек” итд. насупрот појмовима као на пр. космос, биосфера, екологија, жива бића, хомо сапиенс… .

Хабермас улаже у посредничку “трећу странку” између религије и науке: “демократски освештен здрав разум” у “постсекуларном друштву” које се прилагођава даљем постојању религијских група. Напомена: То за сада у мањој мери функционише у Немачкој или само уколико се у дискусије више или мање морају да укључе велике цркве. Религијско занимање појединаца додуше на пр. у САД ужива већу позорност; религијске вредности се тамо међутим у секуларном друштву појављују у таквом облику да их се једва може да препозна.

*) ФАЗ/ СЗ 15.10.2001 или немачки текст на интернету
**) види и нашу страницу "Природословље и вера у Бога”.

***) Напомена: Хабермас и други филозофски правци:
Jирген Хабермаs је уз Teodora В. Aдорнa i Хербертa Маркузea припадао „франкфуртској школи", која је својом "критичком теоријом" утицала на студентски покрет из 1968. године и укључивала тада модификовани и неомарксистички, просветитељски и атеистички начин мишљења.
С конзервативно филозофског и теолошког погледа је од 1969. године посебно Гинтер Рормозер критиковао теорију и праксу покрета из 1968. године. Његову 'утопију' је посматрао као заменску религију (и тиме као конкуренцију црквеном 'науку о оздрављењу / есхатологији') те је насупрот томе покушао на пример да спасе стари аугустински наук о "Два (божја) царства" - религију и државу.
Заступници франкфуртске школе као и њихови конзервативно-хриршћански привредно-либерални противници су а и данас делом набрајају једностране аргументе који наводно говоре против оног другог, одн. који "супротну страну" себи дозвољавају лажно да приказују као јединствени блок. Тако су једни пропустили пригоду диференцисано да потраже оно шта је од традиционалне структуре вредности још вредно очувања; а други су пропустили диференцисано да сагледају што је код нових социјалних покрета с оне стране идеолошких изобличености био оправдани - "еманципациони" - мотив. Многи људи у Немачкој и другде су додуше од тада направили сопствени напредак у тој дискусији, јер многи више нису били спремни на утискивање у старе "бојишнице" из 1968. године. У истраживању тај напредак међутим још није довољно доживљен – тамо се још увек појављују књиге у којима се противник окривљује за све зло овога света и где се поступци сопствених пријатеља приказују безгрешнима.

 Повратак на садржај ове стране.

Општа хришћанска становишта о еколошким питањима *).

У Постанку 1:26-28 "И рече Бог: Начинимо човека на своју слику, себи слична, да буде господар … свој земљи …"**) ни у ком случају не значи – као шта се то проводи кроз праксу – да се човек сме неодговорно да односи до околине. Овде је штавише реч о првобитној визији човечанства као последње створеног врхунца створења с божанским својствима. Зато се овде ради о природном ауторитету човека који је могао "дати имена" другим бићима и са одговорношћу се односити према њима. Постанак 2:15 овако формулише ту одговорност: "Јахве, Бог, узме човека и постави га у еденски врт да га обрађује и чува." Ово "чување" односи се на живо створење које се даље развија. Човек је после (успор. причу о рају) иступио из овог јединства са Богом и његовим стварањем те постао егоистичан. Будући да је темељ отпао, човек мора изнова да изгради све духовне темеље уместо да се ослања на рајске пуномоћи.

И у Новом завету се стварање сматра важним: У Римљанима 1:20 се каже да "оно невидљиво Божје, вечна невидљива моћ и божанство, онамо од стварања света, умом се по делима разабире". Римљани 8:19 "Досита, створење са свом жудњом ишчекује ово објављење синова Божјих" (други превод: "људи избављених", т.ј. употпуњених људи). Римљани 8:22 Јер знамо: све створење заједно уздише и мучи се у порођајним болима све до сада. Марко 16:15 И рече им: Пођите по свем свету, проповедајте јеванђеље свему створењу. (в. такође Колошанима 1:23).
Сада нам помаже Исус Христ. Ни он међутим човеку не одузима одговорност до ближњих, већ помаже да људи "буду савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5:48), т.ј. тако као што је било замишљено на почетку – како би могли да спознају своју одговорност. Тек тиме долази до поновног сједињења створења. Претпоставка за то је прихватање такве врсте помоћи. Путовање човека без Бога се у Римљанима 1:20 назива и "неопростивим".

У Откривењу по Јовану (о његовом карактеру погледајте део 2 нашега главног текста) се додуше између осталог наводе катастрофални развоји који могу погодити човечанство одн. његове делове и осталу природу. Нигде се међутим те попратне појаве у времену Божјих исправака не приказују као позитивне одн. као прави божји циљеви; и нигде се у Откривењу не опрашта људима који су допринели изумирању врста или другим катастрофама нити их се подупире у допринашању овим појавама. ***) У Откривењу се ова лакомислена цивилизација посматра изричито критично.

Откривење не мења позитивну визију осталог новог завета, нпр. молитву на гори (Мат. 5 "Кротки ће баштинити земљу...").

О "креационизму", посебно проширеном у енглеском говорном подручју: наша страна не заступа нити једну врсту -"изма". Стварање света и човека ипак указује на божанску мудрост, а не толико на чисту случајност. Види и нашу страну "Природне науке и вера у Бога". Допуштене су и сумње у неке несигурне археолошке одн. податке о историји земље. Али они који су "7 дана стварања" у Постанку схватили као 7 дана у данашњем смислу од 24 сата, то би требали да препознају као тумачење: вера са тиме не би смела да стоји или да пада. Данашњи дани претпостављају готово насталу одн. створену земљу заједно с њеном ротацијом, чега у почетку није било. Већ се и у Библији каже да је "за Бога хиqаду година као један дан". 7 дана би итекако могло значити нешто реално, али "раздобља", "циклусе стварања" с не детаљније дефинираним трајањем. Сматрање најопсежнијих процеса стварања најкраћима у светлу нових открића ускоро би могло да буде једнако неодрживо као и многе доскорашње археолошке предоxбе. У Библији се довољно указује на то да се Бог још и пре Мојсија могао да објави људима попут Ноје и Хенока. Наша данашња прича о стварању могла би да посеже за старом усменом, а после и писменом предајом из таквих – правих - извора, од чега су се делови очували и у другим културама. У истраживању су познате нпр. уочљиве сличности са сумерским Епом о Гилгамешу. То не значи да је Постанак морао преписивати оданде, али нас подсећа да је Аврам потицао из Мезопотамије. 

*) Ова веб-страница нема политичку сврху. Зато се овде дискутује о општим мерилима, а не о уводним делима за поједина политичка питања садашњости. Теме које су обрађивали хришћани различитих праваца у вези с одржањем стварања су нпр. нерођени живот и злоупотреба гена и атомске енергије.

**) То би могло да сматра посебним обликом пан-ен-теистичке поставке ("Бога можемо пронаћи и у његовом створењу") – не треба га заменити са пантеизмом ("Бог је све"). Најдиректнији однос Бога и створења овде настаје уз помоћ човека (усп. и Јов 14:21, 14:23, 15). А и то постаје практично корисно тек у оној мери у којој човек тога све више постаје свестан и све више постаје сродан Христу. И радост у створењу може да води к Богу; али у таквој мистици у погледу створења могуће су велике странпутице где би Бог био још само реч за сопствене материјалне ствари и жеље.

***) Ово нпр. није јасно свима у САД.

****) Циљане могућности развоја свести су на темељу корака у животу Исуса обрађене у нашем главном тексту, део 1. Човек данас може примера ради свесно - за разлику од ранијег начина који је више личио инстиктивном - учити да опет јаче препознаје везе са својом околином те са Земљом. Притом он може доћи до "умреженог размишљања" (појам који је на другом темељу користио Фредерик Вестер), одн. "мултифакторалног размишљања" (појам који је користио Дернер за проучавање компликованих еколошких веза уместо старог, "линеарног" односно "монокаузалног", за то неупотребљивог размишљања = "1 Узрок  → 1 Ефекат". Види осим тога нашу страницу "Свест, истраживање мозга и слободна воља", те странице "Основе етичких вредности", "Хришћанска стајалишта о привреди и социјалним питањима", "Општа хришћанска стајалишта о друштву и политици", "Хришћанство и филозофија..."

Погледајте и нашу страницу "Основи етичких вредности".

Повратак на садржај ове стране.

Нерођени живот *.

Почетак људског живота.

Слика човека се у конзервативних и критичних хришћана штавише подудара у томе да човечји живот почиње зачећем. Библија вишеструко приказује људски живот као целину; од његова божанског извора – преко ширења живота кроз генерације – до различитих старосних одн. развојних степени појединца. Није дакле циљ говорити о "животу без вредности одн. без људског достојанства" у било којем добу пре рођења или у било којем стању старости и болести.

Проф. Бекле наводи у "Приручнику хришћанске етике" из историје неких теолога – у оригиналним текстовима којих се деломично не може наћи – уместо зачећа као битну временску тачку непосредно након тога наступајуће угнеждење (нидација). Савремене природне науке овде већином желе да буду ослобођене вредности. И природословни налази међутим приказују само течне прелазе између стадијума оплођеног јајашца и одраслог човека. И видљиве границе у друштву од којих почиње људски живот су само самовољне. Тако примерице ембриолог Erich Blechschmidt каже: Haeckelov "биогенетски закон", према којем ембрио понавља животињске стадије из историје еволуције, је застарео: сваки орган се плански развија према својој улози у човеку. Реакције ембрио се данас могу да сниме ултразвуком. Људски генетичар проф. L. Lejeune је такође наглашавао да већ и гени у оплођеној јајној станици садржавају план одраслог човечјег организма; можемо да кажемо да су физички пандан тога плана. Сродне спознаје постоје и у истраживању мозга, еволуцијској неурологији и психологији. При целовитом и непристрасном истраживању се у све ранијим развојним стадијумима могу напипати процеси свести и сећања.

На такав начин овакво представљање вредности има своје значење и ван граница религиозних кругова.

Друго питање је међутим практично поступање са таквим назорима.
Заповед "Не убиј" – Изалазак 20 – се је у времену Старога завета разумела у смислу "Не учини убиства"; при чему су се после замениле представе о томе шта је убиство, а шта убијање. У ширем се смислу мерило заповеди примењује на сав људски живот, а вегетаријанци га примењују и на животињски. Савремено полазиште унутаррелигијског "светског етоса" ** као узор садржи "културу поштовања свег живота". У сваком случају – као што се то догађа у сваком озбиљном саветовалишту за породиље, чак и када жели да потиче на ношење детета и да даје помоћ – ваља озбиљно узети индивидуалне животне ситуације дотичних лица са свим потешкоћама, страховима, тескобом итд. уместо да се паушално осуђују сви који се баве мишљу о абортусу. Женама одлука у већини случајева нипошто није лагана. Ваља размислити и о саодговорности мушкараца и околине, а не проблем једнострано приписати жени. Кад се ради о што већем смањивању и у коначници нестајању абортуса, онда је осим индивидуалних настојања напосе важно олакшати живот с дететом и са стране друштва, дакле ухватити се у коштац са проблемима који данас нуде поводе за део абортуса – уместо да се на пример надмећемо у захтевању других давања за социјално угрожене.

Правна питања*.

Исус Христ је људима препоручио свесну одлуку о етичном, моралном понашању уместо да претежно гради на пристику споqне законске норме или обичаја као што је то бивало у старозаветно доба. Правне норме могу етичким питањима ипак да дају упориште као што се то покушавало готово у свим областима живота.
Казнени прописи (попут немачког &218), било строги или либерални, имају у међународној упоредби очигледно само ограничено деловање на број абортуса. У складу са тиме је, као што већ бијаше поменуто, за решење потребно више других настојања.

Повезаност са генетском техником и медицином оплодње.

При међународним начним истраживањима и вештачкој оплодњи постоји "потрошња ембрија" коју на пример немачки закон о заштити ембрија покушава да ограничи. Преимплантационаа дијагностика (ПИД) тренутно нуди нови покушај стварања додатних узрока за абортус.

Последице на другим областима.

Тамо где се ради о заштити живота морало би да се ради и о свим опасностима којима су изложена новорођенчад – а посебно о онима којима је изложен како рођени тако и нерођени живот. Еколошке опасности погађају мајку и ембрио, осетљиви ембрио чак и јаче него одраслу особу. Заштитници живота често прелазе преко тога као и многи који се залажу за заштиту животне средине а не брине их проблем прекида трудноће, што је нпр. Франз Алт критиковао 1985. године.

*) "Путеви Исуса Христа" није политичка веб-страница. Овде се не пише против никога и не поставља политички захтев, него се информише о општим мерилима.

**) Између осталог погледајте и нашу посебну страну "Основи етичких вредности".

Повратак на садржај ове стране.

  о делу 1 у вези с корацима јеванђеља.  /   О 2. делу: Кораци у Откривењу.   /   О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу са другим религијама.

е-маил wаys-оf-christ.cом : Ако је могуће молимо да пишете на енглеском или немачком језику. У супротном случају пишите кратке реченице и именујте језик у којем пишете.

Повратак на почетну страну.

Упућивање на друге верзије и права.