Путеви Исуса Христа

Независна информациона страна са становиштима многих области истраживања
и духовне спознаје.

 повратак на почетну страну: друге понуде и језици.

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

О Старом Завету и јеврејска религија (јудаизам).

Ова додатна страна је допринос бољем разумевању Старога Завета и међурелигијском дијалогу. С овим није повезан и захтев за сличним опширним обрађивањем старозаветних аката како се то на пример у овом пројекту на Интернету чини с јеванђељима и делима апостолским (први духови).

О међусобном односу Светих писама

Исус Христ и његови ученици често се позивају на Света писма која су њихови слушатељи познавали. То је најпре Стари завет. Садржи историју стварања, књиге о историји Јевреја, законске акте, пророчке акте, псалме, апокрифе итд. Исус и ученици објашњавају да им посао није да укину садржаје старих објава; да у првом реду нису дошли као објашњивачи писама него да се сада ради о животу из непосредног контакта с Богом и Христом. (Види “Основе етичких вредности” и главни текст.) Тиме се насупрот Старом завету пружају нови погледи.

У Новом завету се на многим местима могу да нађу везе са другим верским правцима ондашњега времена. Јеванђеље по Јовану се на пример очигледно вишеструко обраћа онима који су познавали гностичке науке да би им управо преко њихова поријекла објаснили оно што је различито, специфично хришћанско. Једноставан пример већ је и ознака “Беше Светло истинско…" код Јов. 1.Неке посланице св. Павла чак и више узимају у обзир спознаје људи из окружења старих мистеријских религија него јеврејске предаје. То неће да примети неко ко не познаје те традиције. На таквим местима Новога завета не могу да се нађу паушалне осуде свих старих нејеврејских аката. Такве осуде могу се наћи само на местима где се спомињу изричите злоупотребе одређених дегенерисаних култова, јер се људе жели упозорити на такве путеве. Старији, законскији пут посланства био је допирање до људи тамо где се налазе уместо захтева за заборавом њихове целокупне биографије – шта штовише ствара додатне ломове у свести уместо да донесе спасење које те ломове лечи. Од људи друкчијег порекла није се захтевало да најпре морају да преузму целокупну јеврејску традицију. Утолико су били једнаки Јеврејима (усп. Дела 15,19). О том су међу апостолима истовремено постојала разилажења која се појављују и данас.

Исусово дело је додуше у овом облику тада било замисливо само на темељима вере у Бога и надања у фундаменталне промене које су дотицале и преостали свет како је се то показало кроз пророке у Израелу. Свакако је од тада наравно било могуће нагласити хришћанство и на темељу других религиозних традиција уместо Старог завета. То је на пример покушао Мани, утемељитељ манихејаца који су се проширили у Азији. После их је црква прогонила те су данас практично истребљени. Исходиште је за њега такође била монотеистичка религија Заратустре у Перзији. У којој мери му је на такав начин успело тачно обликовати Исусову улогу и у којој мери му то евентуално унаточ високом нивоу његових наука није успело (на пр. једнострана изолација од света у науцима), друго је питање којим се на овом месту нећемо опширније бавити.

Јеврејска религија (јудаизам) створила је након хебрејске Библије и неке друге акте попут правних темеља (мишна) и коментара (гемара) Талмуда – у бабилонској и јерузалемској варијанти. Тампон где одговарајући делови Јеврејства теже за тиме да 613 закона (халаха) примењују формалистички – уместо да ситуацију посматрају без предрасуда узимајући у обзир Божју љубав – постоје тешки проблеми. Слични проблеми могу да настану и у случају шематске примене црквеног права (па чак и световног права). Надаље су ту и темељна дела одређених праваца, напосе мистичко-езотеричких аката кабалистике: зохар/сефер језира. Последњи споменути акти датирају из 13. века, могло би их међутим да се повеже са старим предајама; нешто од њих подсећа чак и на стари Египат. Данас такођер постоји јеврејска мистика.

О представама Бога.

"Бог Аврамов" доживљен је и као лични Бог фамилије, племена и народа; а друге стране и као Бог космоса. Та вера је тек с временом попримила строго монотеистички облик ка ком су увек изнова позивали пророци.* На почетку се Бог у Старом завету назива “Елохим”, - т.ј. “божански дух стварања” а не материјалним ванземаљцем с генетичким експериментима итд. као што се данас шпекулира у многим књигама -; уколико је било деломично проблематичних утицаја на развој Земље, појавили су се тек после. Семитске речи „Елохим“ и „Алах“ (исламско име за Бога) имају засигурно исто порекло, такође и „Ел“ Канићана.

Име Јахве/ Јехова/ ЈWХW у Старом се завету појављује тек после. Током епоха је уз приближавање Богу између осталог настало доживљавање Бога као Јехове, тврде мистички и хуманистички извори попут Lorbera или Steinera. Једино преводи нажалост користе увек исти назив иако се у оригиналу налази много различитих имена Божјих. Тако се преко људи различитих епоха заобилази различита спознајна природа. Човек је после најверојатније помутио провотно стварну спознају Бога као Јехове, а и негативна бића су у том суодносу повремено могла заводити људе, духовност којих је била разводњена и који су били пуни мржње. У многим религијама постоји феномен да су људи, чија је духовност постала плитка и који су, на пример, били пуни мржње, били слабо отворени за корективне речи пророка. Тако се не морају све приче у Старом завјету односити на стварнога “ Jahwu" или на “ JHWH" у смислу духовних објашњења проф. Ј. Ј. Хуртака/ УСА. То међутим још увек не значи да сваки старозаветни догађај можемо оцењивати помоћу људске логике нашег садашњег друштва. Бог сам најбоље зна због чега нешто чини и због чега нешто захтева од људи.

Веровање у Месију и Христа.

"Христос” је већ у септуагинти, преводу хебрејске Библије на грчки коју су 3./2. веку пр. Хр. јевреји приредили за Јевреје, реч за “мешиах”, наговештеног Месију (Спаситеља). То дакле није Павлово откриће, иако су у то веровали неки савремени писци. Свитци из пећина у околини Мртвога мора (Кумран) показују, да су дубоко религиозни Јевреји управо у деценијима/вековима пре Христа очекивали месијанско краљевство мира попут оног описаног у Јешуи 11. Већ и тада су постајала различита тумачења о бити Месије – тако су и Исусови ученици тешко могли да разумеју да се код наговештеног новог “краљевства” не ради о спољној националној побуни против Римљана, него о духовном развоју који све мења, о “небеском краљевству”.

Заједница у Кумрану се често убраја у строге, духовне Есене, у оно време уз фаризеје и садуцеје треће главне школе тадашњег јеврејства. Тачније се радило о независној, Есенима сродној заједници која је имала добре контакте с другим правцима у тадашњем јеврејству, уз мирољубиве Есене и с такође самосталним милитантним “зелотима”, и с фаризејима у Јерузалему (ови су тој заједници у невољи поверили записе о благу у Храму; очито им се унаточ различитим погледима могло веровати). “Правило заједнице” 1QS садржавало је податке о очекивању Месије. Споменута су чак 2 Месије одн. 2 лозе очекиваног Месије, које су се по тадашњем праву могле да односе на Исуса: преко Јосифа из куће Давидове и преко Марије из свештеничке Ааронове лозе (Ово на пример спомиње и Carsten Peter Thiede, који се овим свитцима бави по налогу израелска канцеларија за старине).
Пророчанство из Михе 5,1, према којем Месија потиче из Бетлема, није имало никаква значења у круговима који су неговали очекивање Месије. Успркос томе се на пример јеванђелист Матеј позива на ово пророчанство. Многи су то непромишљено сматрали његовом досетком, јер је Исус из Назарета. *

С Исусом се често повезује место код пророка Данијела 9:25: Од наговештаја изградње 2. Јерузалема (в. Нехемија 2:18; ца. 445 пр. Хр.) до смрти (2.) Помазаника протећи ће укупно 69 “седмица”. Ако се овде ради о “годишњим седмицама” из сваке седме године (успор. значење “суботњих година” итд.), онда се стварно указује на време распећа.

Слагања између јеврејских и хришћанских теолога у погледу Исуса.
Многи савремени јеврејски и хришћански истраживачи у међувремену су дошли до следећих заједничких ставова:

- Исуса сматрају стварном историјском личности, рођеном у Назаретуу Галилеји; био је син Јосифа и Марије (Мирјам); одрастао у кругу браће и сестара;
- крстио га је Јован крститељ и проповедник покајања; након тога је осетио да је позван на јавно деловање; из тог је контекста тада настао покрет следбеника Исуса;
- као путујући проповедник је поучавао молитву једном Богу, а због Божјег краљевства које долази народ је позивао на обраћење.

- при томе је учинио многа чудесна излечења, нпр. психичких болесника; посебно је добро био прихваћен код социјално и друштвено слабих, жена и болесних;
- да је у Галилеји и у Јерусалему дошло до сукоба са јеврејским свештеницима који су довели до његове насилне смрти од стране Римљана.

Између Јевреја и хришћана остало је спорно између осталог,
- да ли је Исус био пророчки предвиђени Месија; 
- како треба гледати на распеће и веру у васкрснуће;
- како Хришћанску веру треба разумети опсежнији Божји народ – изван оквира Јеврејства;
- какав је тачно био однос између Исуса и Бога.
(Ипак постоје и Јевреји и хришћани с ектремном критиком према другој религији.  У међурелигијском дијалогу они не играју готово никакву улогу.)

За теологију утврђену на хришћанству као верској заједници, а за друге културне кругове би могла утолико интересантнија бити побуда R. Steinera да Христа посматрамо попут бића које је и у предхришћанским добима већим мудрацима било веома добро познато; које је до изражаја дошло у хиндуском Висхwас Карман, Ахури Мазди код Парса, богу сунца Озирису код Египћана, и у келтском Белемису = Балдур, Аполон. Види и поглавље “На почетку бијаше реч” у овом тексту.
У вези с христологијом Rudolfa Steinera види између осталог збирку предавања: “Духовне језгре у небеским телима”, 1912; ”Припремни степен за мистерију Голготе”, 1913, 1914; ”Од Исуса до Христа”; “Христологија”.

Још после, пре 2000 година утеловљење Христово на земљи, које човечанство истовремено преузима на себе и поновно прима у свој живот, опажамо као мерило на повратној тачки светског развоја. култови деломично су дегенерисани као што је и хришћанство после постало површно. Истраживање у таквом правцу би међутим успркос томе имало одређено значење. Христ би се у том случају указао као нешто што не одговара оној улози јамства моћи одељене религијске заједнице која му се понекад приписивала. Биће које утеловљује обновљену уопштену људскост, дакле “нови Адам” с Голготе.

*) О развоју хришћанства погледајте и Prof.. Hans Küng, Das Judentum. Wesen und Geschichte, Sonderausgabe 2007. (он тежи за интегрисаним истраживањем која ће успркос археологији и критчном истраживању старе акте схватати озбиљно као садржајне изворе и који и хришћанима и Јеврејима дају материјала за размишљање. Ми не делимо све тамо споменуте закључке историјско-критичног истраживања, догађаји с Исусом се понекад превише доживљавају као субективни доживљаји; Küng је пак отворен за самосталну неистражену стварност таквих догађаја.)

**) И за време старог завета вреди да би истраживање могло да добије вредне потицаје када би надахнуте/ визионарске акте разумела у њиховом посебном карактеру те их узела на знање; у овом случају уз Rudolfa Steinera нпр. Annu Katharinu Emmerich, "Das Geheimnis (Die Geheimnisse) des Alten Bundes". Посмотрите “предпотопно” и новозаветно доба у актима кроз “унутрашњу реч” Јакоба Лорбера: www.lorber-verlag.de као и Rudolfa Steinera. Због спознаја мистике може се посве заборавити теза неких према којој Исус никада није постојао као историјска личност, или је једноставно био путујући проповедник.

Update English/ Deutsch.

Повратак на садржај ове стране.

Заратустра.

Првобитни науци Заратустре данас се још могу да нађу у Парса и њихову светом писму Зенд Авеста. Истраживачи те религије у Индији обелоданили су да је та религија старија но што то мисле западњачки истраживачи тако да су антички историчари вероватно били у праву. Надаље се показало да се код те религије првобитно није радило само о оној космичкој борби између светла и таме коју су после преузеле гностички науци. Лични бог по имену Ахура Мазда стајао је као “свевишње добро” изнад тих супротстављених снага. Појам за неличну страну Божју био је “Аху”. (Адреса за савремене духовне изратке из те религије: Маздаyасние Monasterie, Mustafa Bldg., Sir Pheorzeshah Mehta Rd., Bombay 400001, India.). На други начин је било откривено да у иранским предајама у складу с библијским извештајима постоје упозорења на Ноу/ Нуакха. Наш дојам је да Зенд Авеста има још пуно заједничког с оном врстом праобјаве човечанства пре предњеазијског потопа – т.ј. с најстаријом вером у Бога којој Ноја остаје веран и у тој дегенерисаној култури. Аврам није био први који је славио једног Бога. Има назнака да је првобитни облик те религије у писменом облику постојао пре потопа око 3500. године пре Христа и још постоји могућност да ће се једнога дана појавити акти из тога старог доба. Лорбер један од тих несталих списа назива “Seanthiast Elli"; Бог се људима пре потопа наводно указао као “Абедам” онако као што је после деловао преко библијског Melchisedeka.

Парсе осим тога многи муслиманске духовнице у Ирану убрајају у “тумаче” Кур’ана једнако као што Јевреје и хришћане не убрајају у “невернике” него у оне који верују у истога Бога и на којег их непрестано подсећају пророци. И у овој се религији као и у свим другима изгубило понешто од првотне духовне дубине што данас поново треба установити.

Мани (216-276) је покушао хришћанске науке здружити са старом заратустријанском религијом. (...) (Тај покушај се овде неће оцењивати; види опширнији текст на енглеском или немачком.

Повратак на садржај ове стране.

Информације о Исусу Христу и исламу.

Међурелигијски дијалог

Ово је допринос бољем разумевању између религија и мирном "међурелигијском дијалогу" који се одвија већ годинама. Ове напомене не настоје у целости карактерисати зато што и у исламу постоје различите школе.

Ку'ран*) и друге религије писма

Ислам значи "покоравање вољи Божјој".

Свето писмо ислама, Кур'ан, схвата се као надахнуће које је пророку Мухамеду дао Бог одн. анђео Гибрил - којег можемо идентификовати с и у хриршћанству познатим арханђелом Гаврилом. Сигурно је да се Кур'ану приписује централно значење. Осим тога за тумачење су важне и друге традиције (сунна, дословно "обичај") наслеђене из времена пророка (hadith). А и пророк је по свом сопственом понашању човек, а не бог. Треба такође имати на уму да као и код хришћана постоје муслимани који своје Свето писмо тачно не познају. 

Хришћани одн. јевреји се у Кур'ану деломично директно ословљавају као "ви људи писма" (људи књиге, нпр. сура 4, 171*) и као "ви деца Исраелова". Стога би се могли бавити и Кур'аном*) иако то већином не чине. Религијске ¸науке се у сваком случају баве Светим писмима свих религија и између осталог истражују историјски развој њихова тумачења. Света писма треба наравно проучавати с поштовањем. Један део муслиманских коментатора Кур'ана пише да - вјероватно при Богу - постоји праоблик Кур'ана која је доступна само чистим анђелима и чистим људским посланицима, други део тих коментатора интерпретише да читатељ Кур'ана на Земљи мора бити у чистом стању.

Сматра се да је Пророк дошао за "време" (или међувреме) након једног прекида у пророковању (Сура 5, 19*). Кур'ан разликује вернике у смислу наука Пророка Мухамеда, "људе Књиге" (људе Писма), и "невернике". Под појмом "људи Књиге" посебно се мисли на Јевреје и хришћане који с муслиманима деле исту традицију, а понекад и на заратустријанце (Сура 22,17*). Јер Кур’ан признаје и ланац "пророка" који су своме народу односно у своје време давали у складу с науком о једноме Богу, оностраном суду и молитви (нпр. сура 6, 83-92, сура 7, сура 4,136*). Уколико људи ових религија верују у заједничке темеље, у самом Кур’ану се не убрајају у невернике. (сура 5,48* и др.) У првим вековима ислама на хришћане и јевреје није се вршио притисак да пређу на ислам (у складу науку у Ку'рану, "нема присиле у религији", види сура 2, 256*).

Аврам је један од "ханифа" који су као појединци директно нашли веру у једнога Бога.
Аллах - предисламски староарапски ал-илах - има као семитска реч сигурно исто поријекло као и "Елохим", име Божје у хебрејским књигама Мојсијевим.

"Неверницима" - буквално: "прикриватељима" - у строгом смилу су у време Пророка Мухамеда сматрали политеисте одн. поклонике кумира против којих се борио у Арабији, а на које већ упозорава јеврејска и хришћћанска Библија. Данас се неверницима у исламу у ширем смислу сматрају они који не верују у једнога Бога и Божји суд. Појам се данас понекад погрешно паушално примењује на све немуслимане, а понекад чак и на муслимане неког другог усмерења.

Исус Христ у Кур'ану.

Исус се поред Библије спомиње и у Курану (7. век након Христа). Ту има и заједничких особина али и разлика. Треба напоменути да Кур'ан Исуса на многим местима признаје као пророка, као посланика Божјега,  и као "реч" Божју без поближе објашњеног значења, и као дух Божји (сура 4,171), "створена попут Адама" (суре 2, 3, 5,...). У правилно сватаном исламу дакле вреди више него код оних савремених хришћанских теолога који допуштају само социјалног реформатора Исуса. У Кур’ану једино није прихваћен наук о - према хришћанима већ у Мухамедово време на веома земаљски начин сваћеном - Исусу као Сину Божјем у оквиру каснијих наука о тројству. Хришћана који би на аутентичан начин могли да објасне оно што је тим првобитно било мишљено како би то могли да схвате и људи друкчијег исходишта скоро није ни било. (нпр. сура 6,101*). У Посланици Римљанима 1.4 каже се да је Исус у снази Духа просветитеља "постављен као Син Божји" - дакле да није рођен.
Хришћани би се утолико могли да сложе с муслиманским уверењем да Бог није рођен и да Исуса није родио него створио. Појам (грчки) "Логос" - који се у Библији користи управо за божанско порекло одн. послање Исуса Христа - надаље се у јеванђељима преводи и као "Реч" (види горе) што се у Кур'ану користи за Исуса. Јесу ли у инспирацијама Кур'ана - као и у Библији - скривене тајне које до сада нису докучили ни муслимани нити хришћани па је због тога свађа око појмова непотребна? Хришћанска схватања тих наука као "наука о многобоштву" нису у складу с оним што је Исус сам поучавао. "Не изабрасте ви мене,него ја изабрах вас да идете и род да доносите и род ваш да остане те вам Отац (Бог) дадне шта год га заиштете у моје име (т.ј. у утроби повезани с Исусом)" - Библија, Јеванђеље по Јовану. 15:16. Све се у Исусову животу окреће око једног Бога с којим је уско повезан и којему управо он може да приближи људе.

Појам "Логос" (грчки, у Јеванђељу по Јовану 1"Реч Божја", ознака која је тамо повезана с Христом) појављује се у Паретовом преводу Кур'ана на немачки неовисно о Исусу али се у другим издањима Кур'ана схвата као "посао" Божји одн. "наредба" Божја (сура 13,2 и 13,11*).

Кур'ан види Исуса "попут Адама" којег је Бог створио од земље (сура 3,59*) и говори о "посланику Божјем" из духа Божјега који наговестио Мирјамино (Маријино) безгрешно рођење Исусово (сура 19,17-22*). У Хришћанској верзији анђео господњи најављује Исусово рођење из духа светог. И овде се у Кур'ану каже да је Исус био ојачан Духом светим / Духом просветитељем (сруа 5,110*).

Према Кур'ану млади је Исус најавио своје васкрснуће (сура 19,33*) чиме би се додуше могло мислити и на његов поновни долазак на "судњи дан" (суд с васкрснућем верника) који се у Кур'ану често помиње, видио под суром 4,159* () . Кур'ан такође говори о томе да је Исус жив био уздигнут на небо (сура 4,157-159*, сура 3,55*).

Муслимани и хришћани се не слажу о томе је ли Исус пре свога узнесенја био распет на крсту, умро и кроз Бога победио смрт - као шта то кажу хриишћани - или је ли без распећа жив био уздигнут у небо - као што то верују муслимани. Заједничко је међутим веровање да у време узнесенја није био "мртав", него да је нпр. поучавао људе.

Већ у сури 3,55* одн. 5,48* каже се "сигурно би вас учинио чистим" и "...Аллаху је повратак свих вас, па ће вас да обавести (у земаљском животу) о оном у чему сте се разилазили". Решење неких преосталих тајни би хришћани и муслимани стога могли да дочекају у миру уместо да се споре.

Кур’ан исто тако садржава васкрснуће верника за време суда (сура 36,77- 83; сура 69,13- 37; суре 75 и 99* и др.). Исус ће тада поновно да доће и да сведочи о људима Писма који верују (сура 4,159; успор. сура 16,89*). Они, дакле и немуслимани, који верују у Бога и судњи дан и чине добро ()према Кур'ану се не морају бојати суда (сура 2,62; сура 4,123-124; сура 7,170*). Суд је у Кур'ану као и у Библији једнозначно Божја, а не људска ствар било да се ради о хришћанима, муслиманима или јеврејима.

(Такве успоредбе религија овдје не служе да би се посумњало у независност Кур'ана.)

О етичким темељима ислама и хришћанства

И етички темељи 3 "аврамитских религија" уско су повезани. заповеди се, иако не у облику пописа, појављују и у исламу, између осталог у сури 17,22-39, сури 5,38-40, сури 2,188, сури 4,135, сури 2,195 и сури 17,70* (људско достојанство). Кур’ан на пр. строго и без изнимке забрањује убиство невиних (сура 5,27-32*). Појам "Јихад" (xихад) значи само: "борба"; значење "Свети рат" не произилази из Кур'ана него из изрека Пророка Мухамеда и исламских правних школа ***): Духовно-морални рад у унутрашњости на властитим, од Бога удаљеним страстима сматра се “великим xихадом”, којему се придаје веће значење од свих споqних разилажења. ((Успор. на пр. Исусову посланицу, "извадите најпре брвно из властитог ока…"- На такав су начин свој темељ изгубили многи споqни конфликти.) "Xихад речи" је мирољубиво заступање вере. “Xихад руком” је делотворан, поучан пример верника. “Xихад мача” назива се и “мали xихад”; дозвољен је само за одбрану нападнутих верника и "без преступа" (успор. Кур'ан сура 2,190*). "Жестина” опхођења с људима друкчиј вере има додуше свој основ и у Кур’ану (сура 48,29*, сура 47,4*).
Опширна су традиционална правила за опхођење између полова укључивши и забрану брака с припадницима других религија итд. 

У исламску праксу спада: "Сведочење да нема бога осим Бога (Алаха) и да је Мухамед посланик Божји; 
да се обављају прописане свакодневне молитве (сура 2,177*); 
да се придржава годишњег поста у месецу рамазану (сура 2,185*);
да се по могућности једном у животу изврши ходочашће (сура 2,196*);
и да се плати заккат (намет у социјалне сврхе) (сура 2,177*)"

У данашњем исламу нема централне институције која би одлучивала о религиозно-техничким питањима. Позиције које дели знатна већина признатих правника вероватно би биле широко прихваћене.

*) Између осталог је коришћен "Кур'ан, превод Рудија Парета", Kohlhammer-Verlag (немачки), који је довољан за научну расправу и јасно разлучује буквалне преводе и додатке за боље језично разумевање. Овде се користи у исламском свету најупотребљаваније египатско бројење стихова. У другим преводима може да се користи неки од других двају бројења стихова; у том случају споменуто ћете место наћи кратко пре или после наведеног броја стиха у истој сури. Тешка преводљивост Кур'ана не односи се на таква јасна места која су наведена овде. Значење места у Кур'ану је било успоређено и с делом "Дер Der Koran, übersetzt und kommentiert von Adel Theodor Khoury, 2007 (немачки)" превод којег је доживио признање и код муслиманских научника (нпр. др. Inamullah Khana, тадашњег генералног тајника Светског исламског конгреса) и чији коментар узима у обзир традиционално тумачење школа исламског права.

***) И историјски "хришћански крсташки ратови" нису били утемељени на Библији, него су то била људска дела те стога на пример код већине европских хришћана стоје на лошем гласу.

Повратак на садржај ове стране.

Информације о Исусу Христу и будизму.

Овде ћемо да се упустимо у заједништво и разлике између будистичких праваца и хриршћанства које је свесно својих сопствених духовних дубина. С тим није повезан захтев за опширним описивањем Будина живота и наука (500 прије Христа). * ) Овде ћемо штовише детаљно да обрадимо главне тачке.

Бит је првотних поука Буде, које су још основ “хинајана”-будизму, све веће ослобађање човека од свега што не припада бити његова бића. Чежња споqног и унутрашњег духа, која води до патње, препозната као “неприпадање самобитности” (“анатта”) требала би се уз медитацију да угаси преко одговарајућег животног и образовног пута и прећи у стање нирване. То је у већини случајева погрешно схваћао после настали правац “махајана”-будизма – који је иначе донио и напредак, на пр. израженије саосећање са свим бићима уместо изолације од света. Споменути, увек присутан појам несамобитности тумачио је као да уопште не постоји “ја” који би остао након одлагања егоистичких нижих особина. У складу с тим нагиње према проматрању нирване као “ништавила”. Чак и код описивања сопствених виших искустава сам је Буда говорио: “С временом сам … спознао (и) беду области у којем нема ни запажања нити незапажања, тога сам постао у потпуности свестан и полако се приближио тачки где укидање опажања и осећаја доводи до стања среће у којем сам уживао у дубини своје душе.… И тако ја већ неко време – након потпуног искључења заборава – добивам укинуће запажања и осећања и у томе устрајем, а утицаји су, након што сам све то у мудрости спознао, пресахнули.” (suttam anguttara-nikkaya 9, број 41 …).Ту се може препознати да Исус Христ исто тако потиче на оплемењивање различитих људских особина те даје побуду да тиме свако започне код себе уместо да критикује друге.(Види главни текст стране "Путеви Исуса Христа"). Себе и своје ученике надаље не поистовећује са светом или било којим свтским активностима, не говори да не припадају свету него упечатљивије него у изворном будизму да у том свету живе и делују (Јов. 17) претварајући га у квасац.

У сваком се случају у Исусовим и Будиним изрекама о питањима живота може да утврди толико много далекосежних подударности због којих су неки већ вековима слутили да је Исус подучавао будизам. То ипак није тачно. Исто тако би могло да се каже да је проповедао овај или онај други наук. У нашем се главном тексту између осталог објашњава да такве деломичне подударности почивају на духовним реалностима, које на сличан начин могу без преписивања опазити сви којима су доступне. То је у коначници инспирација уколико није извештачено, уколико долази из вечног извора без којег не би постојало „нешто" или „ништа" или „не ништа" итд. или ослобођење од тога јер то ослобођење само без тога не би имало никаква смисла. Из оног шта стоји иза свега и шта је скривено у свему и истодобно посве ван свега. То нешта није манифестовано, а ипак већ све садржи, и на крају стварања бит ће свему унаточ веће но на почетку дакле нешта у земаљском смислу барем једнако тако протуречно као Коан (парадоксална изрека код медитација у Зен-будизму). Нешто шта се не може појмити теоретским путем иако је људски дух довољно флексибилан те се покушава барем индиректно да приближи или у својој унутрашwости да обради виђено.

То је она снага коју религије имају насупрот материјалистичко-егоистичком друштву и недовољно користе. Сличности и контакти међу религијама нису променили ништа од чињенице да све имају властите и деломични чак и различите путеве.

Оплемењене људске особине на јеврејском односно хришћанском подручју додатно су повезане појмом греха против Бога. Овде се најпре ради о одржавању религијски утемељених етичких норми; тачније посматрано о савладавању свих својстава које нас деле од Бога. У правилу чак и код већине будиста – превладава уверење да у будизму нема Бога. Због тог се у заједничким етичким ставовима различитих религија позива само на “последњу истинистост” с оне стране материјалног живота прихваћену од свих религија без обзира на њезино значење . Ово у најмању руку није посве тачно. Буда није тврдио на нема Бога, него се управо под тадашњим околностима већином ограничавао на даље посредовање спознаја о људском путу. Буда је на питања хиндуских свештеника о Брахми, божанству стварања у Хиндуса, одговорио: “Брахму добро познајем, и брахмански свет, и стазу која води у брахмански свет, такође знам како је Брахма ушао у брахмански свет.” (Digha Nikaya, 13. говор – уз позивање на духовна искуства, а не само на хиндуистичку књижевност.) Брахма у Хиндуса се без даљега не може поистоветити с “Богом оцем” Исуса Христа; ради се пре о персонификацији деломичних божанских својстава током времена насталих у различтим културама. У сваком случају није ознака за негативне снаге.

О чему међутим говори онај који говори о вишем пореклу тада чашћених богова уместо да части себе као највише биће? За Буду је порекло и циљ очигледно лежао у неманифестованом. Та неманифестована највиша реалност међутим није „Ништа“. Једноставно се налази ван свега о чему си човек помоћу својих земаљских, физичких или менталних способности може да створи слику.
И одједном нам се приказује паралела коју хришћанство, јудизам и ислам свесно не препознају. У свим тим религијама наиме постоји спознаја да нема никаква смисла или да је чак забрањено стварати слику Бога па и ако је разлог томе заборављен. Ујеврејизму се њихово име за Бога није смело директно да помене.
Јеванђеља односно откривење "Оца”означавају као Оног из којег извире стварање и у пунини којег се завршава (алфа и омега), који дакле стоји изнад ње и њезиних особина, и која се пре њега није могла да досегне. Хришћански мистици попут Јакоба Бемеа на основу су својих аутентичних искустава изричито упозоравали да се тај Бог не налази само изнад земаљског стварања него и изнад оностраних и небеских светова.**) Не води далеко када се религије у научној литератури успоређују често без укључивања оних који су постигли дубока религијска искуства. Без њих се не може да нађе ни језик којег би разумеле обе стране.

Будистички пут доводи до уласка у “нирвану, оностраност оностраности нешто шта је за већину тако далеко као шта је то за већину хришћана мистично јединство с Богом -. Буда је додуше указивао на могућност да Bodhisattwa "ослобођен од поновних рађања” може добровољно да сиђе да помогне остатку човечанства.
Христ је узашао Оцу (“и гроб бијаше празан, васкрснуће и узнесенје) да би се након тога поново вратио. С Христом данас може да дође до јачег пробијања од највиших Божјих равнина до доле на земљи.

Овде би још било добро да се помене Рудолф Штајнер, по којем је Буда донио мудрост о љубави, а Христ снагу за ту љубав. Овде се Буда на одређени начин посматра као утирач пута. Онај који може да спозна прави однос ствари могао би предводити на путу и питати Христа односно самога Буду!. 

Буда у "Калама Сутри": "Не дајте се водити..., чувењима, ...предајама, ... дневним мишљењима, ...ауторитетом светих аката, ...чистим разумским разлозима и логичним закључцима, ... измишљеним теоријама и преферисаним мишљењима, ...утисцима о властитој предности, ...ауторитетом вође. Али када сами спознате ...". (Спознаја и стварно верско уверење имају пуно више заједничког с вером од само интелектуалног веровања.)

*) Предајом сачувани Будини науци напосе се могу наћи у опширним преводима K.E. Neumanna, "Будини говори: средња збирка”; такође у “дуљој збирци”.
**) За људе с теозофском употребом језика треба поменути да се у теозофском смислу нирвана односно дисање налазе испод “паранирванске” и “логоистичне”, божанске равнине.

Update, Deutsch.

Повратак на садржај ове стране.

Информације о Исусу Христу и хиндуизму.

Додатне стране пројекта на интернету "Путеви Исуса Христа" о различитим другим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. Овде покушавамо да представимо сличности и разлике између хиндуистичких праваца и хришћанства које је (поново) постало свесно својих властитих духовних дубина. С овим није повезан и захтев за опширним описивањем хиндуистичке религије. Овде се прецизно обрађују само најглавније значајке.

Исус Христ.

У науцима хиндуистичког извора постоји појам "аватаре" различитих степени. Под њим се подразумевају људи који на земљи не постоје због сопствена развоја већ због добробовољног доприноса развоју једног народа или човечанства, као кап "из божанске потпуности". Разлике између оваквих узастопних “аватара” и религија често се у таквим схватањима расплињују док јеврејско и хришћанско схватање "Бога историје" наглашава аспект даљег развоја те посебно с тиме повезану улогу "Месије" (извод из главе "На почетку бијаше реч…" из главнога текста * ).
Овдје се с индијског становишта успркос томе ради о дозвољеном приближавању поимања улоге Исуса Христа. Зато и хиндуистички мајстори јоге често Исусу придају већу улогу од оне под савременим хришћанским теолозима који Исуса посматрају само као обичног човека односно социјалног реформатора. Постоје међутим и хиндуси који Исуса посматрају само као једноставног мајстора односно учитеља. При свему томе треба узети у обзир да су духовне дубине хришћанства деломично нестале те да се морају поновно спознати како би се омогућио садржајнији дијалог с другим религијама. (На томе ова страна ради у својим опширнијим текстовима * ).

Путеви јоге** и хришћанство.

У складу с речи "Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5,48) најзанимљивије је у свакој религији питање камо воде практични духовни путеви. То су у случају хиндуизма разнолики путеви јоге. Савладавањем вањске и унутрашwе природе човека’ настоје душу довести до њезина божанског савршенства’.
У вези с тим постоје европски смерови школовања (…), који под другим именима укључују елементе као што су на пр. у јоги познати живчани центри или центри свести – чакре. Таква настојања нису аутоматски "нехриршћанска" као што је то мислила црква, него су ти центри у човеку већ били познати хришћанским теозофима у Средњем веку (Јохан Георг Гихтел), те се у међувремену могу да препознају као стварне структуре енергије присутне у сваком човеку; једнако тако као што вештина напосе у Кини познате акупунктуре није аутоматски "таоистичка" – јер их се мерним апаратима, а у најновије време и помоћу хистологије може да пронађе у човекову ткиву. (извод из "Свете ревности" у главноме тексту). Упореди и дјела Албрехта Френца "Хришћанска јога кршћанско образложење индијског начина медитирања", гдје се претпоставља да су хришћанство и практични методи јоге компатибилни.

За Хршћане је одлучујући духовни став; т.ј. вежбе се посматрају као припрема властитог бића за деловање Бога или се криво мисли да се савршенство у Богу може да изнуди техникама (вежбе тела и дисања, певање мантри, концентрација, медитација и контемплација..) ?.

Још једна таква разлика код хришћана: када се на пр. у јоги појаве појмови попут "Христове снаге" опажа се да је Христова моћ излечења део његова бића која одозго делује на целога човека или се можда доживљава само као изолована космичка снага? Ако се изравно не прилагодимо Христу како ћемо знати да оно што смо доживели заиста долази од Христа? (делом из "Питања о чудима" у главноме тексту) *

У сваком случају постоје и изворнији хришћански путеви уместо метода из других извора прилагођених хришћанству; само они могу у данашње време донети плод. Прастара пракса православних редовника на гори Атос ("кyрие-елеисон", "Господине смилуј се") била би у индијској терминологији на пр. хришћанска вежба дисања и мантри. (Успор. "Тишину у пустињи" из главнога текста) * . Надаље постоји на пр. специфично хришћанска евангеличка медитација на којој се темељи наш главни текст, а описана је на додатној страни "Хришћанска медитација" *.

**Индијска реч јога дословно значи "упрегнуће", т.ј. поновна повезаност с извором, што је слично дословном значењу латинске речи религија. Методе тренинга за тело, душу и дух хиндуистичког извора.

Хришћанске и индијске врсте мистике.

Уживљавање у распеће односно "поноћ душе", "мистичну смрт", пролаза кроз напуштеност свега шта је човеку могло да буде ослонац, које су у овом или оном облику осетили сви познати хришћански мистици (на пр. мајстор Екехарт), слично је у неку руку врхунском доживљају јоге, појави nirvikalpa samadhi односно спознаји празнине у "нирвани". Хришћанска мистика је ипак пружала спознају да се у односно иза те празнине ипак "нешто" крије, наиме Христ односно Бог. Ауробиндо је показао да је и на индијском путу могуће прелажење нирване у оно што се крије иза ње. На хришћанском путу може од првог тренутка религиозног пута да буде присутно нешто од те пуноће која се налази иза свега, јер је премосница Христово биће које прожима земљу.
Утисак тешког проласка уз понор ствара се кад се неко попут Ауробинда сучељава са снагама које се без позадине желе повезати с озрачјем Христова развоја. То наравно није немогуће; подсетит ћемо само на случај хиндуског дечака који о хришћанству није ништа знао, а ипак је кроз интензивно унутрашwе испитивање о Богу одједном спознао Христа и о томе касније написао књигу (издавач Friso Melzer, "Sadhu Sundar Singh "). И код људи, који су пре рачунали с појавом индијских божанстава, дошло је услед хиндуистичких, тантричких вежби до виђења Христа. “Ветар дува где жели”.

Побуда Р. Штајнерa да се у Кристу види сунчано биће, што је многим великим мудрацима било познато већ у предхришћанско доба, могла би се тешко искористити у теологији утемељеној на хришћанству као верској заједници, а ипак бити занимљивија за друге култове. (извод из главе "Распеће…" главнога текста * ) Р. Штајнер је што се тиче Индије указао на "vishwas karman", "градитеља светова", деловање којег су стари индијски мудраци могли наслутити иза изравно доступних равнина. У погледу многих хиндуских богова могло би се претпоставити да су према новијим сазнањима богови многих старих култура уколико се не ради о чистим племенским божанствима или људима представљали аспекте једног божанства који су после постали самостална божанства. Теоретске ознаке попут политеизма саме за себе говоре веома мало. Јевреји су у оригиналном хебрејском тексту такође имали различите називе за Бога и његова својства. Нису их међутим частили као различите богове. И Заратустријанци (Парсил су на пр. такође прихватили монотеистичко веровање (у једнога бога). У хиндуизму би се на пр. школу вишнуита могло посматрати као монотеистичка.

У том је контексту занимљиво да постоје нова настојања која попут васкрслога Христа не деле општу претпоставку очите, присилне смртности тела: (…) Индијски филозоф и јоги Aurobindo и његова духовна сапутница, "мајка" Мира Алфаса су на пример деловали у том правцу. (…) (делом изводи из "Васкрснућа" у главноме тексту) *.

Науци о "карми" и Богу.

Важнији део хришћанских путева социјалног деловања и милосрђа у Индији би се могао поистоветити с “карма јогом” (јогом судбине) односно "bhakti јогом" (јогом љубави), а спознајни пут би се могао успоредити с “инана јогом”.

Реално се може да доживи да код прилагодбе за вођење живота кроз Христово посредовање Бога тај живот потиче органскије од прилагодбе механички дјелотворним изједначавајућим законима судбине или карме. И Христ говори о обнављању "до задњег новчића" али не каже да се то мора да догађа као и пре “око за око, зуб за зуб”. У средишту се налази нови задатак човека – његовим могућностима се обухвата и преображава оно што је плодоносно за њега и његову околину. Више се не наговештава савладавање прошлости као самосврховитости или мотив развоја. Данас се може да уочи помоћ "одозго" код заједничке игре различитих могућности човека. (извод из поглавља "Распеће" главнога текста; постоји и додатна страна о карми и реинкарнацији) *

Етичке вредности.

Етика је у различитим религијама онај део с којим су сви сагласни и где је због тога дијалог највише напредовао. На почетку класичног пута јоге се према Патањалију на пример као претпоставка успеха налази "yама": не штетимо живим бићима мислима, речима или делима; не будимо грамзиви; истинољубивост; сексуална чистоћа; не узимајмо дарове (будимо независни. Други степен је "ниyама": унутрашwеи споqно чишћење, скромност и умереност, аскеза; дарежљивост, жртва; проучавање и чашћење бога, душевна моћ и веровање. Јогији научавају да се и "бојно поље" у Bhagavadgiti треба да схвати у смислу унутрашнјегг бојног поља у служби чишћења. Очигледно је да овде постоје паралеле с Исусовим заповедима и науцима. Хиндуси су попут хришћана и многих других религија били носитељи пројекта "Светски етос".

Света писма.

Најстарији религијски темељ су веде, које потичу од "мудраца (рисхис)" из прадавног "златног доба". После је на сцену на пример ступио еп Махабхарата с описом раноисторијских догађаја које се пре сматрало митовима, између осталог и ратова, дакле из једног не више тако “златног” раздобља. Овде се наставља литература мудрости упанишада. Bhagavadgita описује деловање Кришне.

Повратак на садржај ове стране.

Општа стајалишта о природним религијама

Додатне стране пројекта "Путови Исуса Христа" о другим различитим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. С хриршћанске стране се као темељ узимају независна истраживања, која поново отварају духовне дубине хришћанства, и савремено истраживање свести. Опширно се неће описивати посматране природне религије, него само нека становишта која су важна за ту сврху.

И јапански шинтоистички култ је изворно један од светски сродних природних религија, које су старије од познатих светских религија попут будизма и хришћанства.
Извори природних религија леже у времену, када су људи у великој мери поседовали свест која снажно одступа од данас доминантне интелектуалне свести. Jean Gebser, аутор књиге "Прапочетак и садашњост" (немачки) би те степене свести назвао "митолошком свешћу". Истраживач свести Julian Jaynes, аутор књиге „Извор свести" (немачки, енглески) би то назвао свест у којој су обе половине мозга комуницирале непосредније него данас.*) Десна половина мозга дозвољавала је појаве све врсте, на пример у природи целовито препознавати као "биће", а лева половина мозга је све то могла тако да обради да је човек чуо њезине "гласове". И све европске предаје о елементарним бићима, ликовима из бајки итд. потичу одатле, дакле нису измишљене. У вези с растућим ширењем писања и читања уместо усмене предаје такав је начин спознаје као друштвено релевантан феномен у европско-предњоазијској антици у већој мери нестао до ца. 500. године пријеХриста. Будући да су се у митско доба штовала већином локална одн. с племеном повезана бића, преци или - богови, мешање култура је додатно допринело томе да старији облик свести више није функционицао (без погрешке). Погрешке су корист такве спознаје чиниле двојбеном и зато убрзале овај процес.
Не би било двосмислено такве степене оценити на начин да је новија разумска свест вреднија и да су производи старе свести данас без вредности. Са собом је донела нове способности, али су се зато изгубиле друге које интелект сам не може заменити. У медитацији је могуће додуше уз задржавање постигнућа аналитичног мишљења старих, скривених способности поново свесно развити сликовито сагледавање и синтезу. Тако може настати интегрисана свест, која обема половинама мозга на нови начин помаже доћи до изражаја. Чисто интелектуална свест данас вишеструко наилази на границе својих способности. Очигледно је немогуће само с њоме правовремено сагледати на пр. еколошке проблеме у њиховој стварној компликованости и решити их: Dörner је говорио о „свести с више фактора", која је потребна за схватање еколошких процеса, а коју његови студенти код одговарајућег истраживања скоро и нису поседовали. Данашње човечанство може притом да добије побуду и из старих предаја прединтелектуалних спознаја без једноставног преузимања ранијег облика те свести. Због таквих разлога бајке за децу и данас имају вредност. Доприноси тому да десна половина мозга истодобно не закржља.

У првотном хришћанству су „дарови Духа Светога" играли важну улогу (између осталог Јов. 16; Кор. 12, 7-11; Дела апостолска 2, 17-20). Погледајте и наше главу „Духови" у главном тексту наше енглеске wеб-стране, као и на другим језицима. Свети дух је божанска моћ, која допушта да креативност човека прерасте саму себе. То додуше није пука активност десне половине мозга, али ју у стварности користи. Свети дух је међутим уско повезан с Исусом Христом. Чак и када Исус својим ученицима каже „Дух пуше куда хоће" - како би неко могао бити сигуран да његове данашње спознаје потичу од Духа Светога уХристову смислу ако се сам није предао Христу?

За разлику од онога што смо проналазили код других привидно политеистичких религија на чијем извору почива јединствено божанство са „својствима" који ће се тек после частити као засебни богови код читавог низа природних религија се такав јединствени извор не може да пронађе.

Док митови о стварању неких других народа почињу са стварањем неба и земље (и подземног света), стари јапански мит о стварању ставља небо и земљу у први план. Богови у тој слици настају спонтано и настањују сва 3 света док земљу настањују и људи, а подземни свет многи мртви и демони. И преци су приписивани пантеону богова. (...)

Чашћење се обавља различито, утврђеним молитвама (завала и молба) и жртвама у натуралијама или симболима.
(...)

Док у анимистичким религијама централну улогу играју већином шамани – врачеви с посебним знањима и медицинским вештинама, шинтоистички култ воде свештеници.

Етички науци: У шинтоизму је примерице постојао регистар грехова; у контакту с другим религијама су развијена етичка гледишта која се могу наћи и у практично свим великим религијама.

(...)

*) Енгл. „Bicameral mind ". Сам Jaynes је међутим створио утисак као да су ти стари природни начини функционисања мозга сами за себе објашњење доживљаја божанских или природних сила; то је према нашим спознајама једноставно криво. Његови налази не говоре ништа о томе шта „су" та бића. У мозгу се не могу наћи нити „богови" нити Бог. Ради се о разини стварности сопствене врсте, а мозак је може интерпретирати на овај или онај начин. Управо описани стари начин схватања без даљега није у стању таква „бића" уметно стварати као предоxбе као шта то може савремена свест. На сличан начин духовни снови или медитацијски доживљаји одражавају деломично нешто посве друго од пуких процеса обраде психичких дневних доживљаја.
**) У Европи је примерице време настајања Хомерових епова још припадало митском добу док после доба старогрчке филозофије већ припада разумској свести.

Повратак на садржај ове стране.

  о делу 1 у вези с корацима јеванђеља.  /   О 2. делу: Кораци у Откривењу.   /   О 3. делу: главе о различитим темама и животним питањима.

е-маил wаys-оf-christ.cом : Ако је могуће молимо да пишете на енглеском или немачком језику. У супротном случају пишите кратке реченице и именујте језик у којем пишете.

Повратак на домаћу странцу.

Упућивања на друге верзије и права.