Путеви Исуса Христа

Независна информациона страна са становиштима многих области истраживања
и духовне спознаје.

 повратак на почетну страну: друге понуде и језици.

 

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

Попис садржаја свих делова.

О 1. делу: Глава о корацима јеванђеља – кликните овде.

О 2. делу: Кораци Јованова откривења – кликните овде.

О 3. делу: главе о различитим темама и животним питањима – кликните овде.

Ово је 4. део:  и доприноси дијалогу с другим религијама.

За доњу главу морате у потпуности да отворите страну
1.   О Старом Завету и јеврејска религија (јудаизам)
1б. Заратхустра
3.   Исус Христ и ислам, исправљено
4.   Исус Христ и будизам
4б. Информације о Исусу Христу и хиндуизму
---    Информације на тему:  Исус Христ и таоизам и конфучијанство.
14. Општа стајалишта о природним религијама
---   Староамеричке религије - Календар Маја и хришћанство.
---   Религија као “повратна веза” човека с Богом – на путевима с Исусом Христом.
---   Наше нове немачке / енглеске тематске стране

Упозорења на друге верзије и права.
е-маил.

 

О Старом Завету и јеврејска религија (јудаизам).

Ова додатна страна је допринос бољем разумевању Старога Завета и међурелигијском дијалогу. С овим није повезан и захтев за сличним опширним обрађивањем старозаветних аката како се то на пример у овом пројекту на Интернету чини с јеванђељима и делима апостолским (први духови).

О међусобном односу Светих писама

Исус Христ и његови ученици често се позивају на Света писма која су њихови слушатељи познавали. То је најпре Стари завет. Садржи историју стварања, књиге о историји Јевреја, законске акте, пророчке акте, псалме, апокрифе итд. Исус и ученици објашњавају да им посао није да укину садржаје старих објава; да у првом реду нису дошли као објашњивачи писама него да се сада ради о животу из непосредног контакта с Богом и Христом. (Види “Основе етичких вредности” и главни текст.) Тиме се насупрот Старом завету пружају нови погледи.

У Новом завету се на многим местима могу да нађу везе са другим верским правцима ондашњега времена. Јеванђеље по Јовану се на пример очигледно вишеструко обраћа онима који су познавали гностичке науке да би им управо преко њихова поријекла објаснили оно што је различито, специфично хришћанско. Једноставан пример већ је и ознака “Беше Светло истинско…" код Јов. 1.Неке посланице св. Павла чак и више узимају у обзир спознаје људи из окружења старих мистеријских религија него јеврејске предаје. То неће да примети неко ко не познаје те традиције. На таквим местима Новога завета не могу да се нађу паушалне осуде свих старих нејеврејских аката. Такве осуде могу се наћи само на местима где се спомињу изричите злоупотребе одређених дегенерисаних култова, јер се људе жели упозорити на такве путеве. Старији, законскији пут посланства био је допирање до људи тамо где се налазе уместо захтева за заборавом њихове целокупне биографије – шта штовише ствара додатне ломове у свести уместо да донесе спасење које те ломове лечи. Од људи друкчијег порекла није се захтевало да најпре морају да преузму целокупну јеврејску традицију. Утолико су били једнаки Јеврејима (усп. Дела 15,19). О том су међу апостолима истовремено постојала разилажења која се појављују и данас.

Исусово дело је додуше у овом облику тада било замисливо само на темељима вере у Бога и надања у фундаменталне промене које су дотицале и преостали свет како је се то показало кроз пророке у Израелу. Свакако је од тада наравно било могуће нагласити хришћанство и на темељу других религиозних традиција уместо Старог завета. То је на пример покушао Мани, утемељитељ манихејаца који су се проширили у Азији. После их је црква прогонила те су данас практично истребљени. Исходиште је за њега такође била монотеистичка религија Заратустре у Перзији. У којој мери му је на такав начин успело тачно обликовати Исусову улогу и у којој мери му то евентуално унаточ високом нивоу његових наука није успело (на пр. једнострана изолација од света у науцима), друго је питање којим се на овом месту нећемо опширније бавити.

Јеврејска религија (јудаизам) створила је након хебрејске Библије и неке друге акте попут правних темеља (мишна) и коментара (гемара) Талмудау бабилонској и јерузалемској варијанти. Тампон где одговарајући делови Јеврејства теже за тиме да 613 закона (халаха) примењују формалистички – уместо да ситуацију посматрају без предрасуда узимајући у обзир Божју љубав – постоје тешки проблеми. Слични проблеми могу да настану и у случају шематске примене црквеног права (па чак и световног права). Надаље су ту и темељна дела одређених праваца, напосе мистичко-езотеричких аката кабалистике: зохар/сефер језира. Последњи споменути акти датирају из 13. века, могло би их међутим да се повеже са старим предајама; нешто од њих подсећа чак и на стари Египат. Данас такођер постоји јеврејска мистика.

О представама Бога.

"Бог Аврамов" доживљен је и као лични Бог фамилије, племена и народа; а друге стране и као Бог космоса. Та вера је тек с временом попримила строго монотеистички облик ка ком су увек изнова позивали пророци.* На почетку се Бог у Старом завету назива “Елохим”, - т.ј. “божански дух стварања” а не материјалним ванземаљцем с генетичким експериментима итд. као што се данас шпекулира у многим књигама -; уколико је било деломично проблематичних утицаја на развој Земље, појавили су се тек после. Семитске речи „Елохим“ и „Алах“ (исламско име за Бога) имају засигурно исто порекло, такође и „Ел“ Канићана.

Име Јахве/ Јехова/ ЈWХW у Старом се завету појављује тек после. Током епоха је уз приближавање Богу између осталог настало доживљавање Бога као Јехове, тврде мистички и хуманистички извори попут Lorbera или Steinera. Једино преводи нажалост користе увек исти назив иако се у оригиналу налази много различитих имена Божјих. Тако се преко људи различитих епоха заобилази различита спознајна природа. Човек је после најверојатније помутио провотно стварну спознају Бога као Јехове, а и негативна бића су у том суодносу повремено могла заводити људе, духовност којих је била разводњена и који су били пуни мржње. У многим религијама постоји феномен да су људи, чија је духовност постала плитка и који су, на пример, били пуни мржње, били слабо отворени за корективне речи пророка. Тако се не морају све приче у Старом завјету односити на стварнога “ Jahwu" или на “ JHWH" у смислу духовних објашњења проф. Ј. Ј. Хуртака/ УСА. То међутим још увек не значи да сваки старозаветни догађај можемо оцењивати помоћу људске логике нашег садашњег друштва. Бог сам најбоље зна због чега нешто чини и због чега нешто захтева од људи.

Веровање у Месију и Христа.

"Христос” је већ у септуагинти, преводу хебрејске Библије на грчки коју су 3./2. веку пр. Хр. јевреји приредили за Јевреје, реч за “мешиах”, наговештеног Месију (Спаситеља). То дакле није Павлово откриће, иако су у то веровали неки савремени писци. Свитци из пећина у околини Мртвога мора (Кумран) показују, да су дубоко религиозни Јевреји управо у деценијима/вековима пре Христа очекивали месијанско краљевство мира попут оног описаног у Јешуи 11. Већ и тада су постајала различита тумачења о бити Месије – тако су и Исусови ученици тешко могли да разумеју да се код наговештеног новог “краљевства” не ради о спољној националној побуни против Римљана, него о духовном развоју који све мења, о “небеском краљевству”.

Заједница у Кумрану се често убраја у строге, духовне Есене, у оно време уз фаризеје и садуцеје треће главне школе тадашњег јеврејства. Тачније се радило о независној, Есенима сродној заједници која је имала добре контакте с другим правцима у тадашњем јеврејству, уз мирољубиве Есене и с такође самосталним милитантним “зелотима”, и с фаризејима у Јерузалему (ови су тој заједници у невољи поверили записе о благу у Храму; очито им се унаточ различитим погледима могло веровати). “Правило заједнице” 1QS садржавало је податке о очекивању Месије. Споменута су чак 2 Месије одн. 2 лозе очекиваног Месије, које су се по тадашњем праву могле да односе на Исуса: преко Јосифа из куће Давидове и преко Марије из свештеничке Ааронове лозе (Ово на пример спомиње и Carsten Peter Thiede, који се овим свитцима бави по налогу израелска канцеларија за старине).
Пророчанство из Михе 5,1, према којем Месија потиче из Бетлема, није имало никаква значења у круговима који су неговали очекивање Месије. Успркос томе се на пример јеванђелист Матеј позива на ово пророчанство. Многи су то непромишљено сматрали његовом досетком, јер је Исус из Назарета. *

С Исусом се често повезује место код пророка Данијела 9:25: Од наговештаја изградње 2. Јерузалема (в. Нехемија 2:18; ца. 445 пр. Хр.) до смрти (2.) Помазаника протећи ће укупно 69 “седмица”. Ако се овде ради о “годишњим седмицама” из сваке седме године (успор. значење “суботњих година” итд.), онда се стварно указује на време распећа.

Слагања између јеврејских и хришћанских теолога у погледу Исуса.
Многи савремени јеврејски и хришћански истраживачи у међувремену су дошли до следећих заједничких ставова:

- Исуса сматрају стварном историјском личности, рођеном у Назаретуу Галилеји; био је син Јосифа и Марије (Мирјам); одрастао у кругу браће и сестара;
- крстио га је Јован крститељ и проповедник покајања; након тога је осетио да је позван на јавно деловање; из тог је контекста тада настао покрет следбеника Исуса;
- као путујући проповедник је поучавао молитву једном Богу, а због Божјег краљевства које долази народ је позивао на обраћење.

- при томе је учинио многа чудесна излечења, нпр. психичких болесника; посебно је добро био прихваћен код социјално и друштвено слабих, жена и болесних;
- да је у Галилеји и у Јерусалему дошло до сукоба са јеврејским свештеницима који су довели до његове насилне смрти од стране Римљана.

Између Јевреја и хришћана остало је спорно између осталог,
- да ли је Исус био пророчки предвиђени Месија; 
- како треба гледати на распеће и веру у васкрснуће;
- како Хришћанску веру треба разумети опсежнији Божји народ – изван оквира Јеврејства;
- какав је тачно био однос између Исуса и Бога.
(Ипак постоје и Јевреји и хришћани с ектремном критиком према другој религији.  У међурелигијском дијалогу они не играју готово никакву улогу.)

За теологију утврђену на хришћанству као верској заједници, а за друге културне кругове би могла утолико интересантнија бити побуда R. Steinera да Христа посматрамо попут бића које је и у предхришћанским добима већим мудрацима било веома добро познато; које је до изражаја дошло у хиндуском Висхwас Карман, Ахури Мазди код Парса, богу сунца Озирису код Египћана, и у келтском Белемису = Балдур, Аполон. Види и поглавље “На почетку бијаше реч” у овом тексту.
У вези с христологијом
Rudolfa Steinera види између осталог збирку предавања: “Духовне језгре у небеским телима”, 1912; ”Припремни степен за мистерију Голготе”, 1913, 1914; ”Од Исуса до Христа”; “Христологија”.

Још после, пре 2000 година утеловљење Христово на земљи, које човечанство истовремено преузима на себе и поновно прима у свој живот, опажамо као мерило на повратној тачки светског развоја. култови деломично су дегенерисани као што је и хришћанство после постало површно. Истраживање у таквом правцу би међутим успркос томе имало одређено значење. Христ би се у том случају указао као нешто што не одговара оној улози јамства моћи одељене религијске заједнице која му се понекад приписивала. Биће које утеловљује обновљену уопштену људскост, дакле “нови Адам” с Голготе.

*) О развоју хришћанства погледајте и Prof.. Hans Küng, Das Judentum. Wesen und Geschichte, Sonderausgabe 2007. (он тежи за интегрисаним истраживањем која ће успркос археологији и критчном истраживању старе акте схватати озбиљно као садржајне изворе и који и хришћанима и Јеврејима дају материјала за размишљање. Ми не делимо све тамо споменуте закључке историјско-критичног истраживања, догађаји с Исусом се понекад превише доживљавају као субективни доживљаји; Küng је пак отворен за самосталну неистражену стварност таквих догађаја.)

**) И за време старог завета вреди да би истраживање могло да добије вредне потицаје када би надахнуте/ визионарске акте разумела у њиховом посебном карактеру те их узела на знање; у овом случају уз Rudolfa Steinera нпр. Annu Katharinu Emmerich, "Das Geheimnis (Die Geheimnisse) des Alten Bundes". Посмотрите “предпотопно” и новозаветно доба у актима кроз “унутрашњу реч” Јакоба Лорбера: www.lorber-verlag.de као и Rudolfa Steinera. Због спознаја мистике може се посве заборавити теза неких према којој Исус никада није постојао као историјска личност, или је једноставно био путујући проповедник.

Update English/ Deutsch.

Повратак на садржај ове стране.

 

Заратустра.

Првобитни науци Заратустре данас се још могу да нађу у Парса и њихову светом писму Зенд Авеста. Истраживачи те религије у Индији обелоданили су да је та религија старија но што то мисле западњачки истраживачи тако да су антички историчари вероватно били у праву. Надаље се показало да се код те религије првобитно није радило само о оној космичкој борби између светла и таме коју су после преузеле гностички науци. Лични бог по имену Ахура Мазда стајао је као “свевишње добро” изнад тих супротстављених снага. Појам за неличну страну Божју био је “Аху”. (Адреса за савремене духовне изратке из те религије: Маздаyасние Monasterie, Mustafa Bldg., Sir Pheorzeshah Mehta Rd., Bombay 400001, India.). На други начин је било откривено да у иранским предајама у складу с библијским извештајима постоје упозорења на Ноу/ Нуакха. Наш дојам је да Зенд Авеста има још пуно заједничког с оном врстом праобјаве човечанства пре предњеазијског потопа – т.ј. с најстаријом вером у Бога којој Ноја остаје веран и у тој дегенерисаној култури. Аврам није био први који је славио једног Бога. Има назнака да је првобитни облик те религије у писменом облику постојао пре потопа око 3500. године пре Христа и још постоји могућност да ће се једнога дана појавити акти из тога старог доба. Лорбер један од тих несталих списа назива “Seanthiast Elli"; Бог се људима пре потопа наводно указао као “Абедам” онако као што је после деловао преко библијског Melchisedeka.

Парсе осим тога многи муслиманске духовнице у Ирану убрајају у “тумаче” Кур’ана једнако као што Јевреје и хришћане не убрајају у “невернике” него у оне који верују у истога Бога и на којег их непрестано подсећају пророци. И у овој се религији као и у свим другима изгубило понешто од првотне духовне дубине што данас поново треба установити.

Мани (216-276) је покушао хришћанске науке здружити са старом заратустријанском религијом. (...) (Тај покушај се овде неће оцењивати; види опширнији текст на енглеском или немачком.

Повратак на садржај ове стране.

  

Информације о Исусу Христу и исламу.

Међурелигијски дијалог

Ово је допринос бољем разумевању између религија и мирном "међурелигијском дијалогу" који се одвија већ годинама. Ове напомене не настоје у целости карактерисати зато што и у исламу постоје различите школе.

Ку'ран*) и друге религије писма

Ислам значи "Покорност (покорити се Божијој вољи)", такође и "Преданост (Богу)".
Свето писмо ислама, Кур'ан, схвата се као надахнуће које је пророку Мухамеду дао Бог одн. анђео Гибрил - којег можемо идентификовати с и у хриршћанству познатим арханђелом Гаврилом. Сигурно је да се Кур'ану приписује централно значење. Осим тога за тумачење су важне и друге традиције (сунна, дословно "обичај") наслеђене из времена пророка (hadith). А и пророк је по свом сопственом понашању човек, а не бог. Треба такође имати на уму да као и код хришћана постоје муслимани који своје Свето писмо тачно не познају. 

Хришћани одн. јевреји се у Кур'ану деломично директно ословљавају као "ви људи писма" (људи књиге, нпр. сура 4, 171*) и као "ви деца Исраелова". Стога би се могли бавити и Кур'аном*) иако то већином не чине. Религијске ¸науке се у сваком случају баве Светим писмима свих религија и између осталог истражују историјски развој њихова тумачења. Света писма треба наравно проучавати с поштовањем. Један део муслиманских коментатора Кур'ана пише да - вјероватно при Богу - постоји праоблик Кур'ана која је доступна само чистим анђелима и чистим људским посланицима, други део тих коментатора интерпретише да читатељ Кур'ана на Земљи мора бити у чистом стању.

Сматра се да је Пророк дошао за "време" (или међувреме; друго значење: након међувремена) након једног прекида у пророковању (Сура 5, 19*). Кур'ан разликује вернике у смислу наука Пророка Мухамеда, "људе Књиге" (људе Писма), и "невернике". Под појмом "људи Књиге" посебно се мисли на Јевреје и хришћане који с муслиманима деле исту традицију, а понекад и на заратустријанце (Сура 22,17*). Јер Кур’ан признаје и ланац "пророка" који су своме народу односно у своје време давали у складу с науком о једноме Богу, оностраном суду и молитви (нпр. сура 6, 83-92, сура 7, сура 4,136*). Уколико људи ових религија верују у заједничке темеље, у самом Кур’ану се не убрајају у невернике. (сура 5,48* и др.) У првим вековима ислама на хришћане и јевреје није се вршио притисак да пређу на ислам (у складу науку у Ку'рану, "нема присиле у религији", види сура 2, 256*).

Аврам је један од "ханифа" који су као појединци директно нашли веру у једнога Бога.
Аллах - предисламски староарапски ал-илах - има као семитска реч сигурно исто поријекло као и "Елохим", име Божје у хебрејским књигама Мојсијевим.

"Неверницима" - буквално: "прикриватељима" - у строгом смилу су у време Пророка Мухамеда сматрали политеисте одн. поклонике кумира против којих се борио у Арабији, а на које већ упозорава јеврејска и хришћћанска Библија. Данас се неверницима у исламу у ширем смислу сматрају они који не верују у једнога Бога и Божји суд. Појам се данас понекад погрешно паушално примењује на све немуслимане, а понекад чак и на муслимане неког другог усмерења.

Исус Христ у Кур'ану.

Исус се поред Библије спомиње и у Курану (7. век након Христа). Ту има и заједничких особина али и разлика. Треба напоменути да Кур'ан Исуса на многим местима признаје као пророка, као посланика Божјега,  и као "реч" Божју без поближе објашњеног значења, и као дух Божји (сура 4,171), "створена попут Адама" (суре 2, 3, 5,...). У правилно сватаном исламу дакле вреди више него код оних савремених хришћанских теолога који допуштају само социјалног реформатора Исуса. У Кур’ану једино није прихваћен наук о - према хришћанима већ у Мухамедово време на веома земаљски начин сваћеном - Исусу као Сину Божјем у оквиру каснијих наука о тројству. Хришћана који би на аутентичан начин могли да објасне оно што је тим првобитно било мишљено како би то могли да схвате и људи друкчијег исходишта скоро није ни било. (нпр. сура 6,101*). У Посланици Римљанима 1.4 каже се да је Исус у снази Духа просветитеља "постављен као Син Божји" - дакле да није рођен.
Хришћани би се утолико могли да сложе с муслиманским уверењем да Бог није рођен и да Исуса није родио него створио. Појам (грчки) "Логос" - који се у Библији користи управо за божанско порекло одн. послање Исуса Христа - надаље се у јеванђељима преводи и као "Реч" (види горе) што се у Кур'ану користи за Исуса. Јесу ли у инспирацијама Кур'ана - као и у Библији - скривене тајне које до сада нису докучили ни муслимани нити хришћани па је због тога свађа око појмова непотребна? Хришћанска схватања тих наука као "наука о многобоштву" нису у складу с оним што је Исус сам поучавао. "Не изабрасте ви мене,него ја изабрах вас да идете и род да доносите и род ваш да остане те вам Отац (Бог) дадне шта год га заиштете у моје име (т.ј. у утроби повезани с Исусом)" - Библија, Јеванђеље по Јовану. 15:16. Све се у Исусову животу окреће око једног Бога с којим је уско повезан и којему управо он може да приближи људе.

Појам "Логос" (грчки, у Јеванђељу по Јовану 1"Реч Божја", ознака која је тамо повезана с Христом) појављује се у Паретовом преводу Кур'ана на немачки неовисно о Исусу али се у другим издањима Кур'ана схвата као "посао" Божји одн. "наредба" Божја (сура 13,2 и 13,11*).

Кур'ан види Исуса "попут Адама" којег је Бог створио од земље (сура 3,59*) и говори о "посланику Божјем" из духа Божјега који наговестио Мирјамино (Маријино) безгрешно рођење Исусово (сура 19,17-22*). У Хришћанској верзији анђео господњи најављује Исусово рођење из духа светог. И овде се у Кур'ану каже да је Исус био ојачан Духом светим / Духом просветитељем (сруа 5,110*).

Према Кур'ану млади је Исус најавио своје васкрснуће (сура 19,33*) чиме би се додуше могло мислити и на његов поновни долазак на "судњи дан" (суд с васкрснућем верника) који се у Кур'ану често помиње, видио под суром 4,159* () . Кур'ан такође говори о томе да је Исус жив био уздигнут на небо (сура 4,157-159*, сура 3,55*).

Муслимани и хришћани се не слажу о томе је ли Исус пре свога узнесенја био распет на крсту, умро и кроз Бога победио смрт - као шта то кажу хриишћани - или је ли без распећа жив био уздигнут у небо - као што то верују муслимани. Заједничко је међутим веровање да у време узнесенја није био "мртав", него да је нпр. поучавао људе.

Већ у сури 3,55* одн. 5,48* каже се "сигурно би вас учинио чистим" и "...Аллаху је повратак свих вас, па ће вас да обавести (у земаљском животу) о оном у чему сте се разилазили". Решење неких преосталих тајни би хришћани и муслимани стога могли да дочекају у миру уместо да се споре.

Кур’ан исто тако садржава васкрснуће верника за време суда (сура 36,77- 83; сура 69,13- 37; суре 75 и 99* и др.). Исус ће тада поновно да доће и да сведочи о људима Писма који верују (сура 4,159; успор. сура 16,89*). Они, дакле и немуслимани, који верују у Бога и судњи дан и чине добро ()према Кур'ану се не морају бојати суда (сура 2,62; сура 4,123-124; сура 7,170*). Суд је у Кур'ану као и у Библији једнозначно Божја, а не људска ствар било да се ради о хришћанима, муслиманима или јеврејима.

(Такве успоредбе религија овдје не служе да би се посумњало у независност Кур'ана.)

О етичким темељима ислама и хришћанства

И етички темељи 3 "аврамитских религија" уско су повезани. заповеди се, иако не у облику пописа, појављују и у исламу, између осталог у сури 17,22-39, сури 5,38-40, сури 2,188, сури 4,135, сури 2,195 и сури 17,70* (људско достојанство). Кур’ан на пр. строго и без изнимке забрањује убиство невиних (сура 5,27-32*). Појам "Јихад" (xихад) значи само: "борба"; значење "Свети рат" не произилази из Кур'ана него из изрека Пророка Мухамеда и исламских правних школа ***): Духовно-морални рад у унутрашњости на властитим, од Бога удаљеним страстима сматра се “великим xихадом”, којему се придаје веће значење од свих споqних разилажења. ((Успор. на пр. Исусову посланицу, "извадите најпре брвно из властитог ока…"- На такав су начин свој темељ изгубили многи споqни конфликти.) "Xихад речи" је мирољубиво заступање вере. “Xихад руком” је делотворан, поучан пример верника. “Xихад мача” назива се и “мали xихад”; дозвољен је само за одбрану нападнутих верника и "без преступа" (успор. Кур'ан сура 2,190*). "Жестина” опхођења с људима друкчиј вере има додуше свој основ и у Кур’ану (сура 48,29*, сура 47,4*); такви „жестоки“ одељци могу da се упоредe сa другачијим местима, где проналазе своје границе, (као што је „У религији нема присиле“, Сура 2, 256).
Опширна су традиционална правила за опхођење између полова укључивши и забрану брака с припадницима других религија итд. 

У исламску праксу спада: "Сведочење да нема бога осим Бога (Алаха) и да је Мухамед посланик Божји; 
да се обављају прописане свакодневне молитве (сура 2,177*)
да се придржава годишњег поста у месецу рамазану (сура 2,185*);
да се по могућности једном у животу изврши ходочашће (сура 2,196*);
и да се плати заккат (намет у социјалне сврхе) (сура 2,177*)"

У данашњем исламу нема централне институције која би одлучивала о религиозно-техничким питањима. Позиције које дели знатна већина признатих правника вероватно би биле широко прихваћене.

*) Између осталог је коришћен "Кур'ан, превод Рудија Парета", Kohlhammer-Verlag (немачки), који је довољан за научну расправу и јасно разлучује буквалне преводе и додатке за боље језично разумевање. Овде се користи у исламском свету најупотребљаваније египатско бројење стихова. У другим преводима може да се користи неки од других двају бројења стихова; у том случају споменуто ћете место наћи кратко пре или после наведеног броја стиха у истој сури. Тешка преводљивост Кур'ана не односи се на таква јасна места која су наведена овде. Значење места у Кур'ану је било успоређено и с делом "Дер Der Koran, übersetzt und kommentiert von Adel Theodor Khoury, 2007 (немачки)" превод којег је доживио признање и код муслиманских научника (нпр. др. Inamullah Khana, тадашњег генералног тајника Светског исламског конгреса) и чији коментар узима у обзир традиционално тумачење школа исламског права.

***) И историјски "хришћански крсташки ратови" нису били утемељени на Библији, него су то била људска дела те стога на пример код већине европских хришћана стоје на лошем гласу.

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације о Исусу Христу и будизму.

Овде ћемо да се упустимо у заједништво и разлике између будистичких праваца и хриршћанства које је свесно својих сопствених духовних дубина. С тим није повезан захтев за опширним описивањем Будина живота и наука (500 прије Христа). * ) Овде ћемо штовише детаљно да обрадимо главне тачке.

„Ništa" i Ja.

Бит је првотних поука Буде, које су још основ “хинајана”-будизму, све веће ослобађање човека од свега што не припада бити његова бића. Чежња споqног и унутрашњег духа, која води до патње, препозната као “неприпадање самобитности” (“анатта”) требала би се уз медитацију да угаси преко одговарајућег животног и образовног пута и прећи у стање нирване. То је у већини случајева погрешно схваћао после настали правац “махајана”-будизма – који је иначе донио и напредак, на пр. израженије саосећање са свим бићима уместо изолације од света. Споменути, увек присутан појам несамобитности тумачио је као да уопште не постоји “ја” који би остао након одлагања егоистичких нижих особина. У складу с тим нагиње према проматрању нирване као “ништавила”. Чак и код описивања сопствених виших искустава сам је Буда говорио: “С временом сам … спознао (и) беду области у којем нема ни запажања нити незапажања, тога сам постао у потпуности свестан и полако се приближио тачки где укидање опажања и осећаја доводи до стања среће у којем сам уживао у дубини своје душе.… И тако ја већ неко време – након потпуног искључења заборава – добивам укинуће запажања и осећања и у томе устрајем, а утицаји су, након што сам све то у мудрости спознао, пресахнули.” (suttam anguttara-nikkaya 9, број 41 …).Ту се може препознати да Исус Христ исто тако потиче на оплемењивање различитих људских особина те даје побуду да тиме свако започне код себе уместо да критикује друге.(Види главни текст стране "Путеви Исуса Христа"). Себе и своје ученике надаље не поистовећује са светом или било којим свтским активностима, не говори да не припадају свету него упечатљивије него у изворном будизму да у том свету живе и делују (Јов. 17) претварајући га у квасац.

У сваком се случају у Исусовим и Будиним изрекама о питањима живота може да утврди толико много далекосежних подударности због којих су неки већ вековима слутили да је Исус подучавао будизам. То ипак није тачно. За објашњење тих сличности не требамо никакву спољну предају како то замишљају неки модерни истраживачи, - иако је можда и било понеких контаката. 
Исто тако би могло да се каже да је проповедао овај или онај други наук. У нашем се главном тексту између осталог објашњава да такве деломичне подударности почивају на духовним реалностима, које на сличан начин могу без преписивања опазити сви којима су доступне. То је у коначници инспирација уколико није извештачено, уколико долази из вечног извора без којег не би постојало „нешто" или „ништа" или „не ништа" итд. или ослобођење од тога јер то ослобођење само без тога не би имало никаква смисла. Из оног шта стоји иза свега и шта је скривено у свему и истодобно посве ван свега. То нешта није манифестовано, а ипак већ све садржи, и на крају стварања бит ће свему унаточ веће но на почетку дакле нешта у земаљском смислу барем једнако тако протуречно као Коан (парадоксална изрека код медитација у Зен-будизму). Нешто шта се не може појмити теоретским путем иако је људски дух довољно флексибилан те се покушава барем индиректно да приближи или у својој унутрашwости да обради виђено.*****
То је она снага коју религије имају насупрот материјалистичко-егоистичком друштву и недовољно користе. Сличности и контакти међу религијама нису променили ништа од чињенице да све имају властите и деломични чак и различите путеве.

Међу хришћанским мистичарима мајстор Екехард најближе стоји источном безличном гледишту. Међу будистичким правцима можда се као мост могу да нагласе учења Нихирена. Међу осталим индијским мудрацима је Сри Ауробиндо - и његова партнерка, „мајка“ - најближи европском личном или стварном гледишту: пролазио је кроз нирвану и спознао - наводно на начин који је сличан неким хришћанским мистичарима - да иза начина доживљавања „нирване“ постоји нешто сасвим друго од самог „Ништа“. Он говори о „Највећем“ и жели да донесе на Земљу одређене аспекте тог највећег. Има људи код којих је управо Сри Ауробиндо био мост како би се опет пронашао пут до хришћанства - додуше у његовом стварном језгру где се, на пример, ради о потпуно реалном „наследнику Исуса“ до оне силе, која је код Исуса дошла до изражаја у његовом ускрснућу.

„Последња стварност“ и питање о Богу

Оплемењене људске особине на јеврејском односно хришћанском подручју додатно су повезане појмом греха против Бога. Овде се најпре ради о одржавању религијски утемељених етичких норми; тачније посматрано о савладавању свих својстава које нас деле од Бога. У правилу чак и код већине будиста – превладава уверење да у будизму нема Бога. Због тог се у заједничким етичким ставовима различитих религија позива само на “последњу истинистост” с оне стране материјалног живота прихваћену од свих религија без обзира на њезино значење . Ово у најмању руку није посве тачно. Буда није тврдио на нема Бога, него се управо под тадашњим околностима већином ограничавао на даље посредовање спознаја о људском путу. Буда је на питања хиндуских свештеника о Брахми, божанству стварања у Хиндуса, одговорио: “Брахму добро познајем, и брахмански свет, и стазу која води у брахмански свет, такође знам како је Брахма ушао у брахмански свет.” (Digha Nikaya, 13. говор – уз позивање на духовна искуства, а не само на хиндуистичку књижевност.) Брахма у Хиндуса се без даљега не може поистоветити с “Богом оцем” Исуса Христа; ради се пре о персонификацији деломичних божанских својстава током времена насталих у различтим културама. У сваком случају није ознака за негативне снаге.

О чему међутим говори онај који говори о вишем пореклу тада чашћених богова уместо да части себе као највише биће? За Буду је порекло и циљ очигледно лежао у неманифестованом. Та неманифестована највиша реалност међутим није „Ништа“. Једноставно се налази ван свега о чему си човек помоћу својих земаљских, физичких или менталних способности може да створи слику.
И одједном нам се приказује паралела коју хришћанство, јудизам и ислам свесно не препознају. У свим тим религијама наиме постоји спознаја да нема никаква смисла или да је чак забрањено стварати слику Бога па и ако је разлог томе заборављен. Ујеврејизму се њихово име за Бога није смело директно да помене.

Јеванђеља односно откривење "Оца”означавају као Оног из којег извире стварање и у пунини којег се завршава (алфа и омега), који дакле стоји изнад ње и њезиних особина, и која се пре њега није могла да досегне. Хришћански мистици попут Јакоба Бемеа на основу су својих аутентичних искустава изричито упозоравали да се тај Бог не налази само изнад земаљског стварања него и изнад оностраних и небеских светова.**) Не води далеко када се религије у научној литератури успоређују често без укључивања оних који су постигли дубока религијска искуства. Без њих се не може да нађе ни језик којег би разумеле обе стране.***

Будистички пут доводи до уласка у “нирвану, оностраност оностраности нешто шта је за већину тако далеко као шта је то за већину хришћана мистично јединство с Богом -****. Буда је додуше указивао на могућност да Bodhisattwa "ослобођен од поновних рађања” може добровољно да сиђе да помогне остатку човечанства.
Христ је узашао Оцу (“и гроб бијаше празан, васкрснуће и узнесенје) да би се након тога поново вратио. С Христом данас може да дође до јачег пробијања од највиших Божјих равнина до доле на земљи.

Овде још треба да се спомене Рудолф Штајнер по којем је Буда једну мудрост донио од љубави док је Христ донио снагу љубави, која на крају све вуче назад или још боље: напред ка божанској савршености. „Молите Оца у моје име"- тј. у складу с њим, кроз њега, иде хришћански пут у једно. Овде се Буда на известан начин гледа као претеча.  

Ко жели да спозна како се стварно понаша, треба да иде на свом одређеном путу и да пита самог Христа односно Буду!

Буда у "Калама Сутри": "Не дајте се водити..., чувењима, ...предајама, ... дневним мишљењима, ...ауторитетом светих аката, ...чистим разумским разлозима и логичним закључцима, ... измишљеним теоријама и преферисаним мишљењима, ...утисцима о властитој предности, ...ауторитетом вође. Али када сами спознате ...". (Спознаја и стварно верско уверење имају пуно више заједничког с вером од само интелектуалног веровања.)

*) Предајом сачувани Будини науци напосе се могу наћи у опширним преводима K.E. Neumanna, "Будини говори: средња збирка”; такође у “дуљој збирци”.

**) За људе с теозофском употребом језика треба поменути да се у теозофском смислу нирвана односно дисање налазе испод “паранирванске” и “логоистичне”, божанске равнине.

***) Посебно је хришћански мистичар мајстор Екехарт описао своја искуства тако да и без појма нирвана могу да се препознају сродност, али и разлике с искуством нирване, будући да је то за њега повезано са сусретом с Богом.

****) Повратак Богу са оним најважнијим из искустава проласка кроз свет је, с једне стране повратак изворношћу која је већ увек била ту; а ипак је то истовремено и нешто додатно што тамо пре није било, као што су, примера ради, два конгруентна троугла. Овај парадокс је разумљив само код искуства које је продубљено у мистично.

*****) Такође постоје филозофски аспекти. У махајана будизму Нагарјуна описује у својим Општим коментарима о Прајнапарамити, да се нешто као стварно може видети нестварно, стварно и нестварно, није ни стварно нити нестварно, дакле четвероструко уместо чисто дуалистичког или / или. Пошто класични разум није довољан да би се у потпуности разумело, могло је као код парадоксних изрека зен будизма (в.г.) водити до тога да човек изађе из тог дуалистичког разума (облик "просвећивања") те је тако могао имати преглед с вишег гледишта. У европској филозофији постоји други пут до проширења размишљања поред оног старог дуалистичког или /или. Хегелова Дијалектика о тези и антитези узима у обзир из тога добијену синтезу. Тако она може вежбати сам разум да заузме стајалиште које стоји изнад супротности или привидних супротности. Наш хришћански пројект је независно од тога развио нешто сродно тако што се са различитих гледишта може сагледати схватљиво, компатибилно (савладавање привидних супротности).

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације о Исусу Христу и хиндуизму.

Додатне стране пројекта на интернету "Путеви Исуса Христа" о различитим другим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. Овде покушавамо да представимо сличности и разлике између хиндуистичких праваца и хришћанства које је (поново) постало свесно својих властитих духовних дубина. С овим није повезан и захтев за опширним описивањем хиндуистичке религије. Овде се прецизно обрађују само најглавније значајке.

Исус Христ.

У науцима хиндуистичког извора постоји појам "аватаре" различитих степени. Под њим се подразумевају људи који на земљи не постоје због сопствена развоја већ због добробовољног доприноса развоју једног народа или човечанства, као кап "из божанске потпуности". Разлике између оваквих узастопних “аватара” и религија често се у таквим схватањима расплињују док јеврејско и хришћанско схватање "Бога историје" наглашава аспект даљег развоја те посебно с тиме повезану улогу "Месије" (извод из главе "На почетку бијаше реч…" из главнога текста * ).
Овдје се с индијског становишта успркос томе ради о дозвољеном приближавању поимања улоге Исуса Христа. Зато и хиндуистички мајстори јоге често Исусу придају већу улогу од оне под савременим хришћанским теолозима који Исуса посматрају само као обичног човека односно социјалног реформатора. Постоје међутим и хиндуси који Исуса посматрају само као једноставног мајстора односно учитеља. При свему томе треба узети у обзир да су духовне дубине хришћанства деломично нестале те да се морају поновно спознати како би се омогућио садржајнији дијалог с другим религијама. (На томе ова страна ради у својим опширнијим текстовима
* ).

Путеви јоге** и хришћанство.

У складу с речи "Будите дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5,48) најзанимљивије је у свакој религији питање камо воде практични духовни путеви. То су у случају хиндуизма разнолики путеви јоге. Савладавањем вањске и унутрашwе природе човека’ настоје душу довести до њезина божанског савршенства’.
У вези с тим постоје европски смерови школовања (…), који под другим именима укључују елементе као што су на пр. у јоги познати живчани центри или центри свести – чакре. Таква настојања нису аутоматски "нехриршћанска" као што је то мислила црква, него су ти центри у човеку већ били познати хришћанским теозофима у Средњем веку (
Јохан Георг Гихтел), те се у међувремену могу да препознају као стварне структуре енергије присутне у сваком човеку; једнако тако као што вештина напосе у Кини познате акупунктуре није аутоматски "таоистичка" – јер их се мерним апаратима, а у најновије време и помоћу хистологије може да пронађе у човекову ткиву. (извод из "Свете ревности" у главноме тексту). Упореди и дјела Албрехта Френца "Хришћанска јога кршћанско образложење индијског начина медитирања", гдје се претпоставља да су хришћанство и практични методи јоге компатибилни.

За Хршћане је одлучујући духовни став; т.ј. вежбе се посматрају као припрема властитог бића за деловање Бога или се криво мисли да се савршенство у Богу може да изнуди техникама (вежбе тела и дисања, певање мантри, концентрација, медитација и контемплација..) ?.

Још једна таква разлика код хришћана: када се на пр. у јоги појаве појмови попут "Христове снаге" опажа се да је Христова моћ излечења део његова бића која одозго делује на целога човека или се можда доживљава само као изолована космичка снага? Ако се изравно не прилагодимо Христу како ћемо знати да оно што смо доживели заиста долази од Христа? (делом из "Питања о чудима" у главноме тексту) *

У сваком случају постоје и изворнији хришћански путеви уместо метода из других извора прилагођених хришћанству; само они могу у данашње време донети плод. Прастара пракса православних редовника на гори Атос ("кyрие-елеисон", "Господине смилуј се") била би у индијској терминологији на пр. хришћанска вежба дисања и мантри. (Успор. "Тишину у пустињи" из главнога текста) * . Надаље постоји на пр. специфично хришћанска евангеличка медитација на којој се темељи наш главни текст, а описана је на додатној страни "Хришћанска медитација" *.

**Индијска реч јога дословно значи "упрегнуће", т.ј. поновна повезаност с извором, што је слично дословном значењу латинске речи религија. Методе тренинга за тело, душу и дух хиндуистичког извора.

Хришћанске и индијске врсте мистике.

Уживљавање у распеће односно "поноћ душе", "мистичну смрт", пролаза кроз напуштеност свега шта је човеку могло да буде ослонац, које су у овом или оном облику осетили сви познати хришћански мистици (на пр. мајстор Екехарт), слично је у неку руку врхунском доживљају јоге, појави nirvikalpa samadhi односно спознаји празнине у "нирвани". Хришћанска мистика је ипак пружала спознају да се у односно иза те празнине ипак "нешто" крије, наиме Христ односно Бог. Ауробиндо је показао да је и на индијском путу могуће прелажење нирване у оно што се крије иза ње. На хришћанском путу може од првог тренутка религиозног пута да буде присутно нешто од те пуноће која се налази иза свега, јер је премосница Христово биће које прожима земљу.
Утисак тешког проласка уз понор ствара се кад се неко попут Ауробинда сучељава са снагама које се без позадине желе повезати с озрачјем Христова развоја. То наравно није немогуће; подсетит ћемо само на случај хиндуског дечака који о хришћанству није ништа знао, а ипак је кроз интензивно унутрашwе испитивање о Богу одједном спознао Христа и о томе касније написао књигу (издавач
Friso Melzer, "Sadhu Sundar Singh "). И код људи, који су пре рачунали с појавом индијских божанстава, дошло је услед хиндуистичких, тантричких вежби до виђења Христа. “Ветар дува где жели”.

Побуда Р. Штајнерa да се у Кристу види сунчано биће, што је многим великим мудрацима било познато већ у предхришћанско доба, могла би се тешко искористити у теологији утемељеној на хришћанству као верској заједници, а ипак бити занимљивија за друге култове. (извод из главе "Распеће…" главнога текста * ) Р. Штајнер је што се тиче Индије указао на "vishwas karman", "градитеља светова", деловање којег су стари индијски мудраци могли наслутити иза изравно доступних равнина. У погледу многих хиндуских богова могло би се претпоставити да су према новијим сазнањима богови многих старих култура уколико се не ради о чистим племенским божанствима или људима представљали аспекте једног божанства који су после постали самостална божанства. Теоретске ознаке попут политеизма саме за себе говоре веома мало. Јевреји су у оригиналном хебрејском тексту такође имали различите називе за Бога и његова својства. Нису их међутим частили као различите богове. И Заратустријанци (Парсил су на пр. такође прихватили монотеистичко веровање (у једнога бога). У хиндуизму би се на пр. школу вишнуита могло посматрати као монотеистичка.

У том је контексту занимљиво да постоје нова настојања која попут васкрслога Христа не деле општу претпоставку очите, присилне смртности тела: (…) Индијски филозоф и јоги Aurobindo и његова духовна сапутница, "мајка" Мира Алфаса су на пример деловали у том правцу. (…) (делом изводи из "Васкрснућа" у главноме тексту) *.

Науци о "карми" и Богу.

Важнији део хришћанских путева социјалног деловања и милосрђа у Индији би се могао поистоветити с “карма јогом” (јогом судбине) односно "bhakti јогом" (јогом љубави), а спознајни пут би се могао успоредити с “инана јогом”.

Реално се може да доживи да код прилагодбе за вођење живота кроз Христово посредовање Бога тај живот потиче органскије од прилагодбе механички дјелотворним изједначавајућим законима судбине или карме. И Христ говори о обнављању "до задњег новчића" али не каже да се то мора да догађа као и пре “око за око, зуб за зуб”. У средишту се налази нови задатак човека – његовим могућностима се обухвата и преображава оно што је плодоносно за њега и његову околину. Више се не наговештава савладавање прошлости као самосврховитости или мотив развоја. Данас се може да уочи помоћ "одозго" код заједничке игре различитих могућности човека. (извод из поглавља "Распеће" главнога текста; постоји и додатна страна о карми и реинкарнацији) *

Етичке вредности.

Етика је у различитим религијама онај део с којим су сви сагласни и где је због тога дијалог највише напредовао. На почетку класичног пута јоге се према Патањалију на пример као претпоставка успеха налази "yама": не штетимо живим бићима мислима, речима или делима; не будимо грамзиви; истинољубивост; сексуална чистоћа; не узимајмо дарове (будимо независни. Други степен је "ниyама": унутрашwеи споqно чишћење, скромност и умереност, аскеза; дарежљивост, жртва; проучавање и чашћење бога, душевна моћ и веровање. Јогији научавају да се и "бојно поље" у Bhagavadgiti треба да схвати у смислу унутрашнјегг бојног поља у служби чишћења. Очигледно је да овде постоје паралеле с Исусовим заповедима и науцима. Хиндуси су попут хришћана и многих других религија били носитељи пројекта "Светски етос".

Света писма.

Најстарији религијски темељ су веде, које потичу од "мудраца (рисхис)" из прадавног "златног доба". После је на сцену на пример ступио еп Махабхарата с описом раноисторијских догађаја које се пре сматрало митовима, између осталог и ратова, дакле из једног не више тако “златног” раздобља. Овде се наставља литература мудрости упанишада. Bhagavad Gita је једна од најважнијих светих књига хиндуиста која повезује предања старих Веда с филозофијом Упанисхада и стоји у вези са Махабхаратом. У овој дидактичкој песми, његов јунак Кришна је представљен у људском облику - Аватар, види горе - највећег божанства.

Повратак на садржај ове стране.

 

Информације на тему:  Исус Христ и таоизам и конфучијанство.

Додатне странице интернет пројекта „Путеви Исуса“ о другим религијама су допринос њиховом бољем разумевању и међурелигијском дијалогу. На овој посебној страници се обрађују сличности и различитости између таоизма / конфучијанства и хришћанства - оног хришћанства, које је (опет) свесно својих спиритуалних дубина. С тим није повезан захтев да се живот и традиције Лао Цеа и Конфучија опсежно прецртају. Овде се прецизно обрађују главне тачке.

У традиционалној кинеској спиритуалности се спаја више сродних извора:

1. Изворно учење о највећем принципу.
Изворно учење о највећем принципу Тао /Таи-ђи, „о чему се ништа не може изрећи“, представља и изворно јединство на почетку свих ствари, дакле, пре поделе на поларитете Јин и Јанг*), а након тога на „5 елемената“*). Данас ово прајединство стоји иза тих слика космоса.
Међу хришћанским мисионарима, језуити су, примера ради, нашли у том највећем принципу нешто што одговара Богу, док су фрањевци и бенедиктанци, а на послетку и Папа то оповргавали. „Тао“ на једној страни не одговара новом начину доживљавања Бога као „Оца“ кога се може лично ословити како је то учио Исус. С друге стране, није искључено да се ради о једном старијем начину доживљавања Бога односно тражењу Бога како је то било могуће у старокинеском добу. 

*) Јин је истежући, „женски“ принцип - нпр. у симпатикусу, Јанг је стежући, „мушки“ - нпр. у парасимпатикусу, где оба утичу један на други. „5 елемената земља, вода, дрво, ватра, метал“ одговарају истоветној подели на четири облика односно квалитета „земља“, „вода“, „ваздух“ „ватра“ = „топлота“ какви су виђени у старој западњачкој алхемији и херметици и у многим другим културама (било је и хришћанских алхемичара.) Кинески 5. елемент, такозвани „метал“ је у Европи делимично означаван као „prima materia" („праматерија“, уп. теорију о елементарним честицама) или као „етер“, којем се, примера ради, у староиндијским и антропозофским изворима приписује да садржи још таквих нивоа, тако да је укупно било седам таквих агрегатних стања. Таква стара сазнања се у ужем смислу данас не би уврстила у религију; она пак нису чисто мисаона филозофија; већ су она стара, на свој начин напредна козмологија с природно-научним карактером - иако се тадашње методе сазнања разликују од данашњих.

То не мења чињеницу да су методе старокинеских и каснијих таоистичких мајстора имале спиритуални карактер. Тадашњи резултати студија о улози „елемената“ односно сила у човеку су узети у обзир само зато што су се земаљске несавршености могле тешко заобићи када се ради о духовном / душевном усавршавању. То би била врста спиритуалности која не покушава побећи од земаљског, за разлику од неких других спиритуалних традиција. Тежња за усавршавањем као таквим најпре није опречност хришћанском учењу о спасењу човека. Често се заборавља да је Исус рекао „Ви треба да будете (да постанете) савршени као што је савршен ваш Отац на небесима“ (Мат.5,48). Но, методе су ипак различите. Прахришћанима и осталим је свакако било јасно да се човек за деловање Бога може активно да припреми и отвори, али у хришћанству је увек и било јасно да није могуће стварно изнудити милост Божју таквим активностима. Бог је такође слободан.

Између догађања на небесима, кинеског „Тиен“, земље и човека - а сви потичу из истог прајединства - свуда су се виделе аналогије (слично као и код „7 слободних уметности“ високих школа западњачког средњег века). Тако је сва тежња била усмерена на хармонију људског живота с „небом“ - као данас највеће силе - и земљом. Ово, поред спиритуалног, показује и религиозни карактер тежње. Ре-лигија (из латинског) значи „повратно повезивање“, „поновно везивање“, дакле пратемељ свих ствари. Са хришћанског гледишта је уствари Бог стваратељ кога можемо директно ословити, пратемељ свих ствари, почетак и крај свега, а Исус Христ је веза која нам помаже у том повезивању с Богом.

Током времена је у старој Кини обожавано неколико одвојених богова: богови неба, земљиног тла, локални духови и свеци. Појам који се користи за такве религије „политеизам“ није ипак од велике помоћи јер су ти „богови“ изворно као у неким другим религијама само резултати односно квалитети прапринципа (не узимајући у обзир нпр. обожавање светаца које је познато неким кршћанским црквама).

На једном таквом путу, подела свих појава света на Јин и Јанг може појачано фиксирати ум човека у тим поларитетима; али она може код одговарајуће тежње и да изаће из тога и да води у једно мистично стање свести.

2. Таоизам.
Досад описано је у великој мери остало заједнички основ касније насталих школа Лао Цеа и Конфучија (историчари су их сместили у доба око 500 пре Хр.).
Таоизам (Лао Це; између осталог књига „Тао-те-кинг“) се усмерио на чињење из медитативног држања „нечињења“ (Ву-веи); тако да се ништа не дешава из егоистичног и интелектуалног површинског слоја човека него из природних инстиката доброг језгра човека - који је у складу са природом. Из тога произлази једна врста природне етике несебичности и скромности.
Додуше, добро језгро у том смислу још није аутоматски идентично с Исусом који је узео облик човека у смислу Јов.15 и плодно делује („Останите у мени и ја у вама“). Али данашњи теолози више не могу једноставно да поричу добро језгро верницима других вера - штавише, блиско повезана етика већина религија показује да се „добро“ мање или више посвуда уврежило. Чак и „Свети Дух дува, где жели“
(Јов.3).

Таоисти су били увек практичари, никада теоретичари. У таоизму je узет као помоћ:
- Аскетизам. Тако нешто се појављује унутар свих религија. Но, могу да се нађу и методе за сублимисање, односно трансформисање сексуалности (као Мантак Ћиа, „Тао Јога" и „Тао Јога љубави"; стари источњачки путеви почињу често „одоздо нагоре“, док би европски путеви данас више почињали „одозго надоле“, тј. од свести.) 
- Вежбе за тело, дисање и концентрацију за подизање и усмјеравање животне енергије „Чи“. Постојање ове животне енергије се у међувремену може сматрати стварном, захваљујући истраживањима акупунктуре и електроакупунктуре, иако њена природа научно још није јасно разјашњена. Меридијани акупунктуре су сада чак и хистолошки (у ткиву) доказани као „празни“ канали. Ова животна снага дакле није „таоистичка“ како су мислили неки хришћани, него општељудска. У грчко / ранохришћанско доба означавана као „pneuma": грчка реч која се користила како за дах тако и за животну снагу - дах живота ког је Бог удахнуо -, и за Свети Дух. „Свети Дух“ стоји свакако у вези с Исусом Христом. Дакле, ако неко није у складу са Исусом Христом како ће онда знати да је то што доживљава идентично са Светим Духом како га је наговестио Исус?
- У репертоар таоиста убраја се, слично као у индијској јоги, медитативно потапање у пратемељ ствари да би се надмашило доживљавање ограничености живота. Такође и алхемијско тражење бесмртности игра важну улогу.

3. Конфучијанство
Кон-фу-це (Конфучије) на сличан начин препоручује уношење човека у „космичко-етички закон“. Уместо више индивидуалног пута таоиста, тражио је пак више морални систем васпитања за друштво у својој ширини. Ради се на свесном култивисању и усавршавању доброг људског језгра путем навика и узора:
Ако се у породици учи о љубави и страхопоштовању онда ће из тога произаћи и етичко друштво.
- У Кини су од најстаријег доба били забрањени нпр. убиство, крађа, проституција и обожавање слика.
- Као што су практички радиле све светске религије и Конфучије је учио „...љубав према ближњем: оно што не желиш самом себи, то не чини ником другом“.
- У то спада самосавладавање, човечност и доброта;
- односно етичке врлине благонаклоност, праведност, примерено понашање са пуно поштовања (и према прецима), великодушност, мудрост, искреност;
- Двоструке врлине према књизи Шу-ђинг: љубазно и часно, благо и чврсто, право и учтиво, уредно и сa пуно поштовања, поучно и смеоно, искрено и нежно, попустљиво и умерено, јако и поуздано, храбро и праведно.
- Тежи се држању задовољства изван беса, јада и уживања.
У старим учењима садржане су како безвременске вредности као и временски условљене вредности које се односе на некадашње царство.

4. Тако је између ових школа било неких додирних тачака али и неких свађа. Ипак су раније често доживљаване више као узајамно допуњавање а не као опречност. То је важило чак за касније, додатно из Индије придошао будизам са својим учењем усмереним на савладавање земаљске патње.
Данашњи кинески храмови, нпр. у Хонгконгу, често остављају утисак стварно једноставне потраге за пророчанствима односно ритуалима за срећу у животу. То значи да се, мање-више као и код свих данашњих религија, изворна духовна дубина не може наћи свуда.
Из кинеске традиције треба споменути и процесе који нису непосредно религиозни, као што су Књига пророчанстава I Гинг, кинески хороскопи, кинеска варијанта геомантије односно грађевинске биологије - „Фенг шуи“ и већ споменута традиционална кинеска медицина. 

Занимљиво сведочење ранијег сусрета хришћана и таоиста се налази у књизи Мартина Палмера „Исусове сутре", Ансата: хришћанска црква у Кини, која данас више не постоји, је у осмом веку таоистичком окружењу објаснила битне садржаје хришћанства. (У случају да су овде споменуте књиге других, то аутоматски не значи да се подржавају сви њихови садржаји.)

Повратак на садржај ове стране.

.

Општа стајалишта о природним религијама

Додатне стране пројекта "Путови Исуса Христа" о другим различитим религијама допринос су бољем разумевању истих и међурелигијском дијалогу. С хриршћанске стране се као темељ узимају независна истраживања, која поново отварају духовне дубине хришћанства, и савремено истраживање свести. Опширно се неће описивати посматране природне религије, него само нека становишта која су важна за ту сврху.

И јапански шинтоистички култ је изворно један од светски сродних природних религија, које су старије од познатих светских религија попут будизма и хришћанства.
Извори природних религија леже у времену, када су људи у великој мери поседовали свест која снажно одступа од данас доминантне интелектуалне свести.
Jean Gebser, аутор књиге "Прапочетак и садашњост" (немачки) би те степене свести назвао "митолошком свешћу". Истраживач свести Julian Jaynes, аутор књиге „Извор свести" (немачки, енглески) би то назвао свест у којој су обе половине мозга комуницирале непосредније него данас.*) Десна половина мозга дозвољавала је појаве све врсте, на пример у природи целовито препознавати као "биће", а лева половина мозга је све то могла тако да обради да је човек чуо њезине "гласове". И све европске предаје о елементарним бићима, ликовима из бајки итд. потичу одатле, дакле нису измишљене. У вези с растућим ширењем писања и читања уместо усмене предаје такав је начин спознаје као друштвено релевантан феномен у европско-предњоазијској антици у већој мери нестао до ца. 500. године пријеХриста. Будући да су се у митско доба штовала већином локална одн. с племеном повезана бића, преци или - богови, мешање култура је додатно допринело томе да старији облик свести више није функционицао (без погрешке). Погрешке су корист такве спознаје чиниле двојбеном и зато убрзале овај процес.
Не би било двосмислено такве степене оценити на начин да је новија разумска свест вреднија и да су производи старе свести данас без вредности. Са собом је донела нове способности, али су се зато изгубиле друге које интелект сам не може заменити. У медитацији је могуће додуше уз задржавање постигнућа аналитичног мишљења старих, скривених способности поново свесно развити сликовито сагледавање и синтезу. Тако може настати интегрисана свест, која обема половинама мозга на нови начин помаже доћи до изражаја. Чисто интелектуална свест данас вишеструко наилази на границе својих способности. Очигледно је немогуће само с њоме правовремено сагледати на пр. еколошке проблеме у њиховој стварној компликованости и решити их:
Dörner је говорио о „свести с више фактора", која је потребна за схватање еколошких процеса, а коју његови студенти код одговарајућег истраживања скоро и нису поседовали. Данашње човечанство може притом да добије побуду и из старих предаја прединтелектуалних спознаја без једноставног преузимања ранијег облика те свести. Због таквих разлога бајке за децу и данас имају вредност. Доприноси тому да десна половина мозга истодобно не закржља.

У првотном хришћанству су „дарови Духа Светога" играли важну улогу (између осталог Јов. 16; Кор. 12, 7-11; Дела апостолска 2, 17-20). Погледајте и наше главу „Духови" у главном тексту наше енглеске wеб-стране, као и на другим језицима. Свети дух је божанска моћ, која допушта да креативност човека прерасте саму себе. То додуше није пука активност десне половине мозга, али ју у стварности користи. Свети дух је међутим уско повезан с Исусом Христом. Чак и када Исус својим ученицима каже „Дух пуше куда хоће" - како би неко могао бити сигуран да његове данашње спознаје потичу од Духа Светога уХристову смислу ако се сам није предао Христу?

За разлику од онога што смо проналазили код других привидно политеистичких религија на чијем извору почива јединствено божанство са „својствима" који ће се тек после частити као засебни богови код читавог низа природних религија се такав јединствени извор не може да пронађе.

Док митови о стварању неких других народа почињу са стварањем неба и земље (и подземног света), стари јапански мит о стварању ставља небо и земљу у први план. Богови у тој слици настају спонтано и настањују сва 3 света док земљу настањују и људи, а подземни свет многи мртви и демони. И преци су приписивани пантеону богова. (...)

Чашћење се обавља различито, утврђеним молитвама (завала и молба) и жртвама у натуралијама или симболима.
(...)

Док у анимистичким религијама централну улогу играју већином шамани – врачеви с посебним знањима и медицинским вештинама, шинтоистички култ воде свештеници.

Етички науци: У шинтоизму је примерице постојао регистар грехова; у контакту с другим религијама су развијена етичка гледишта која се могу наћи и у практично свим великим религијама.

(...)

*) Енгл. „Bicameral mind ". Сам Jaynes је међутим створио утисак као да су ти стари природни начини функционисања мозга сами за себе објашњење доживљаја божанских или природних сила; то је према нашим спознајама једноставно криво. Његови налази не говоре ништа о томе шта „су" та бића. У мозгу се не могу наћи нити „богови" нити Бог. Ради се о разини стварности сопствене врсте, а мозак је може интерпретирати на овај или онај начин. Управо описани стари начин схватања без даљега није у стању таква „бића" уметно стварати као предоxбе као шта то може савремена свест. На сличан начин духовни снови или медитацијски доживљаји одражавају деломично нешто посве друго од пуких процеса обраде психичких дневних доживљаја.
**) У Европи је примерице време настајања Хомерових епова још припадало митском добу док после доба старогрчке филозофије већ припада разумској свести.

Повратак на садржај ове стране.

:

Староамеричке религије - Календар Маја и хришћанство.

Библијско пророчанство, посебно Откривење Јованово, не говори само о будућности једног народа или хришћана, већ о могућем развоју човечанства и земље, односно космоса. Такође, пророчанство других култура многоструко надмашује оно што би било значајно само за одређену групу људи. Ми имамо једну заједничку планету. Календар Маја при пажљивијем посматрању приказује високу способност својих аутора прецизног опхођења с „временом“. Тако се не могу одбацити сва поимања које се на то односе, као „нехришћанске“ или „противхришћанске теорије“, које би за хришћане биле безначајне. С друге стране, није речено да је све компатибилно са хришћанским пророчанством.

Проналазачи календара су видели задатак да комбинују различите ритмове, који су с њиховог становишта били релевантни за земљу. То се вероватно родило не само из њихових студија о квалитету времена, него и из нужде. Између осталог, истраживач календара Х.Ј. Андерсен је у своје време у записима широм Земље из трећег века пре Христа открио да су се тамо десиле одређене сметње односно промене космичких циклуса, супротно од владајућих астрономских мишљења. То се односило на путању Земље као и кружење Месеца. За то се и у Библији налази понеки доказ, нпр. „заустављено Сунце“. Онда је још увек остајала могућност да се, на пример, све броји по данима како то, између осталог, омогућује календар Маја. 

Време у којем је почео садашњи велики циклус календара Маја, 3114 пре Хр., рачунајући се могло поклапати с временом Нојевог потопа који је посведочен као стварни догађај барем у предњој Азији. То аутоматски не значи да је на крају овог циклуса морала опет да се деси велика катастрофа - али се да наслутити да се ради о нечему много озбиљнијем од саме игре бројкама. Циклус одговара једном делу астрономског прецезијског циклуса. Крај великог циклуса Маја су археолози датирали већином на 21. или 23.12. 2012. године. Ово прецизирање краја односи се на натпис Маја на једном стубу где је тачно наведен дан. Неки аутори су с тим повезали тврдњу да се у то време сече еклиптика - Сунчева путања у звезданом кругу гледано са Земље - с екватором наше галаксије (Млечни пут). То је уствари тачно, али се астрономски посматра као интервал од више година кроз који већ пролазимо.  Данашњи поглавари Маја који су сачували барем делове старог знања, стварно кажу да се у стварности ради о већем временском оквиру за тај догађај, који иде до отприлике 2015/2016.*)

То се повезало са старим пророчанством Маја непознатог значења, да ће на тај дан нешто или неко доћи поново. Речи које су за то коришћене „Болон Joкте“ један је аутор превео речју „Девет корака" што дакако није сигурно разјашњено. Други то виде као неког бога Маjа при чему у предању не постоји божанство Маjа с тим именом. У слици света Маја свет се састоји од девет подручја. Тако постоје и тумачења у смислу јачег сусретања различитих нивоа битисања и тиме постављања смерица за целовиту свест; или у смислу друштвеног преврата у еколошко и социјално ... друштво. 

У Јовановој апокалипси је Исус Христ онај који се опет очекује, а у Јеванђељима и Свети Дух / „Тешитељ“ кога је он послао. Друге религије, као што је ислам или заратустризам итд. очекују свог одређеног пророка; при чему исламски Ку'ран поред пророка Мухамеда додатно спомиње да Исус као сведок за хришћане опет долази пред Бога на суд.

По спољном догађању на Земљи је и без таквих сазнања препознатљиво да је старо доба многострано ушло у критични стадијум који је одлучујући за даљи развој. Већ је и Алберт Ајнштајн предвидео: Ако човечанство не научи другачије да размишља, неће моћи да преживи.

*) За поређење: у космологији старе Индије где такође, као и у старој Вавилонији, има прастарих астрономских записа, постоји начин израчунавања који наводне „године“ узима као „дане“ и, између осталог по Х.Ј. Андерсену, долази на сличан циклус који се протеже од 3102 г. пре Хр. до 2000 после Хр., где се 12 година које недостају на почетку и на крају могу гледати као прелазни период.

Повратак на садржај ове стране.

Наше нове немачке / енглеске тематске стране:
О процени грчке религије
Напомене о староримској религији
Старогерманска религија
Келтска религија
Рана словенска религија
Рана балтичка религија
Рана баскијска религија
Рана финска религија

Религија као “повратна веза” човека с Богом – на путевима с Исусом Христом.

  о делу 1 у вези с корацима јеванђеља.  /   О 2. делу: Кораци у Откривењу.   /   О 3. делу: главе о различитим темама и животним питањима.

е-маил wаys-оf-christ.cом : Ако је могуће молимо да пишете на енглеском или немачком језику. У супротном случају пишите кратке реченице и именујте језик у којем пишете.

Повратак на домаћу странцу.

 

Упућивања на друге верзије и права.

Друге странице на Интернету могу да се нађу под http://www.Christuswege.net (немачки) и http://www.ways-of-christ.net (енглески). За остале језике види Homepage. Немачки и енглески текст на Интернету редовито се актуализује и садржава страницу “промене” као и једну додатну страницу. Дозвољено је штампаwе страница на Интернету и прослеђивање копија непромењена садржаја. Провера превода на друге језике се не обавља увек.

Употребљени кратки цитати из Библије и напомене прерађене на темељу различитих превода су додаци уз одговарајуће главе главнога текста. Таква карактеристична места нису међутим потпуна замена за попратни студиј или медитацију целих глава из Јеванђеља или делова Откривења. За то је препоручљива Библија или Нови завет.