Путеви Исуса Христа

 Додатна страна

Религија¹⁾ као “повратна веза” човека с Богом – на путевима с Исусом Христом.
¹⁾ Реч религија долази из латинског ре-лигио = поновна веза; с Богом који се у нама обликује из унутрашњости. У удаљеној упоредби с холограмом нешто се слично догађа и у великоме.

Спознаја дубљих проблема у људском животу.

За далекосежне промене у човеку се као и за исцељење путем молитве најпре поставља Исусово питање “Желиш ли да оздравиш?” (Ив. 5, 6). Односно ‘знаш ли које несавршености мораш да промениш када ступаш на пут до Бога?‘ "Црвена нит” може се наћи иза привидно посве једноставних, ретко религиозно посматраних чињеница. У одрастању се детета кроз младост па све до одраслих дана добивају нове способности; уз шта се међутим често прикривају првобитне способности спознаје. Човек после помоћу свога присећања и молитве може поновно изнова да добије овај прикривен природан начин спознаје. Притом се развијене способности и даље задржавају док се разрешава и опушта окорелост бића. Духовно-душевним или спољним “расколима” у животу створена подељеност човека – на интелект и осамостаљени нагонски живот те између тога у малој мери интегрисану средину у “срцу” – тако се може јаче да сједини на различитим путевима. Може се дакле рећи да се “плод са стабла спознаје” у миту о рају односи на ту подељеност – тако да надвладавање негативних („ђаволских“) карактеристика између осталог значи и лечење те подељености; и да изрека “Ако се не обратите и не постанете као деца, нећете ући у краљевство небеско” почива на дубљој спознаји обраћења – Исус у Мат. 18, 1-3; Марк. 10, 15; Лук. 18, 17. Овде се не ради само о дечјој простодушности, него о првобитним темељима развоја који су заправо “архетипски”²⁾, дакле назначени темељни примерци, изгубљени део човековог “упутства за употребу”. Тај пут може да води далеко изван данашње ограничене умне свести.

²⁾ архетипски: појам из дубинске психологије Ц.Г. Јунга итд.; кроз различите појаве доживљен главни облик људске егзистенције. „Архетипови" имају ипак у великој мери измешане, збуњујуће садржаје. „Бог" као стари човек и појединости о „небу" и „паклу" су такви „архетипични" знакови „колективне несвесности". Јунг није знао, шта је то тачно. Барем језгра овог слоја свести са својим сликама које су утиснуте у човека и представама су наводно више или мање присутне код свих људи. Дакле, то потиче из неких веома раних времена „мистичне свести" како је описано у нашем поглављу „Свест, наука о мозгу и слобода воље". Овај слој свести садржи и такве - делимично привидне - супротности које се обрађују на нашој страници „Хришћански став…, трећи пут". Ако се поближе посматра, Божија слика се приказује више као врло проблематична карикатура Бога. Стога и нпр. Тибетанска књига мртвих (Бардо Тедол), за коју је Ц.Г. Јунг написао предговор, упозорава и живе да након смрти не одобравају лажне облике богова и демона тог слоја. У старом Египту је постојао један такав сличан спис. Примера ради, гностичари у хришћанском свету имали су такође критички однос према таквим појавама какве су сигурно доживели и медитативно а и у сновима. Креативно опхођење с тим светом знакова покушале су бајке, што за децу може свакако имати смисла. Одрасли, међутим, покушавају путем ових знакова - који су узели многе људске стране - напредовати. Притом је уметност, да се Бог тражи директно, уместо да се одмах напусти.

То ипак не значи да је човек може да створи сопственим снагама. Исус нуди стваран пут и снагу односно милост за његово савладавање.Хришћански трагачи за истином, мистици и алкемичари таквим су путевима употпуњења (успор. на пр. Мат. 5, 48; Ив. 10, 34;…)веома јасно корачали. И многи други хришћани су свесно или несвесно створили искуства у том правцу. Ово није овисно о томе јесу ли више ступали својим унутрашњим путем или су своју веру више упрезали у социјалном смислу или су – у смислу једног, како га називамо, “пунијег хришћанства” – у себи здруживали обоје. У многим културама су трагали за савладавањем унутрашње растрганости човека; о томе сведочи и настојање таоистичких алкемичара, различитих врста јоге итд. ³⁾

³⁾ Индијска реч јога, дословно = “упрегнути” такођер значи трагање за поновном везом с праузроком свих ствари, с Вечним. То не значи да такви други путови морају водити истом циљу као и хришћански.

"Богочовек” или од Бога послан човек Исус Христ, “нови Адам” представља сигнал да од сада и људи у бити могу да поврате своје прикривене првобитне особине; и да је дошло време да се лудости, које су у међувремену постале опасне, опет доведу у ред. У себи би као “сретан случај” за Земљу могао сједињавати везаност на првобитан извор смисла живота – Бога – и високоразвијену људску свест. Могао би да савлада дегенерационе снаге. Иако показује разлике до других људи ипак је био човек који је све то могао да испуни на такав начин. Тиме и људи могу лакше следити тај пут, - напосе када то свесно чине. Али и за такве ‘који ништа не знају о историјском Исусу његов живот укључивши и васкрснуће није без последица – слично као када на пр. животиње на неком острву нешто додатно науче, када животиње исте врсте на удаљеним острвима такве способности одједном брже развију, јер имају неку врсту заједничког поља снага као што то на пр. препознаје Р. Схелдраке.

Унутрашњи однос човека до Христа и Бога могућ је понајпре и без црквеног посредовања; чак и када је понекад од помоћи одговарајућа заједница хришћана. Супротстављене теологије, које су целокупно Христово биће поновно раздвојили на душебрижника и социјалног реформатора, нису више конац мудрости чак и када некима накратко могу помоћи напосе ако су упознати с већином тих теологија. Сваки поједини човек може се на пр. “у тихој собици” те у коначници и на тргу изравно прилагодити Исусу. То се с једне стране може догодити помоћу присећања својих предајом сачуваних особина (еванђеља). Ко је међутим отворен за то да Исуса може да спозна и након његове смрти (као што на други начин – између осталог без ове земаљске видљивости – и сваки човек према многим сведочанствима смрт преживљава као свесно биће) Исуса може посматрати и као тренутачно делујуће биће. Могуће је и осетити да “у његову имену” односно с њим као ‘великим братом’ заједно молимо Богу Оцу који све окружује. (успор. Ив. 15, 16; Мат. 6, 7-15; Мат. 18, 19-20). На пр.:

Значење етике на том путу.

Један ниво на путу је "љубав до Бога”, који се налази изнад свега, "и до свога ближњега као себе самога” (Мат. 19, 19); дакле и до себе самога; љубити себе самога може бити дио настојања да се препозна властити задатак у околини. Љубав може спајати с Христом, јер је то његова главна особина повезана с мудрости. Пут доброг дела у Христову смислу тек кроз унутрашње и спољно деловање чини разумљивим и хришћански пут. Исус је задржао утемељена основна етичка правила; јер човек “(обично) жање што сеје” (Гал. 6, 7); у појединце је усадио одговорност уместо да наглашава вањски закон. Притом може да се спозна да у човековој унутрашњости постоји нешто – чак и када може да се осети само као савест - , што је усклађено с Христом; одакле се догађа нека врста унутрашњег “препорода” (Ив. 3). То значи да се током времена човек као целина све више усклађује с духом каквог је проживио Христ. Ово исходиште у унутрашњости може се спознати у срцу или у души односно духу, начини спознаје су индивидуално различити. Колико год појединац успева спознати Христа односно с њиме повезану снагу сврсисходно је што чешће да се призива у свест оно што је индивидуално о Христу већ познато, да се стим ступи у изравнију везу – чак и када се у првом реду не могу установити јака деловања.

Са снагом, која се тако у човековој унутрашњости развија као дар милости, може се повезати универзална исцељитељска снага која долази од “вањскога” Христа односно Бога. И овде индивидуалан начин доживљавања може бити веома различит, у овом случају ће ипак бити јасан и на одређен начин утицати на околину. Док је такав развој досада био ограничен на неколико њих које се означавало “мистицима”, “свецима” итд., такве се појаве у наше “апокалиптично” доба могу у порасту да прошире и на једноставне људе – што се веројатно у своме значењу неће увек да препозна на једнак начин; због тога то вреди да се помене. То универзално деловање “споља” се може или да прихвати или се под одређеним околностима болно судара са забарикадираношћу оних који у својој унутрашњости нису развили ништа слично – тако да их се у овом случају може сматрати “судом”.

Сродан развој у великом, у прадавним културама.

Као код степени развоја од детета до зрелог човека (види горе) и у људским културама протичу слични степени свести. Уз њих с једне стране долази до стварања нових способности (слободнија воља, осећање и мишљење), а с друге стране смањују своју првобитну повезаност с целокупним “стварањем” те тиме нагомилавају проблеме. (Успор. на пр. Jean Gebser, "Првобитност и садашњост”: узастопце архаична, магична, мистична разумна свест; изван тога се може развити јача интеграциона свест, која се напр. може да назове паметна свест.) Изразити идоли су такође утицали на то да се развојни кораци у својој почетној препознатљивости могу да открију и у великом, или барем у културно пресудној мери. То се успркос свим супротностима често догађало уз велике губитке. У новије се време већ може опазити да се човечанство и његови народи итд. налазе пред судбноносним изазовом провођења обновљених мањих и већих “квантних скокова” или еволуционих корака ако желе да преживе ⁴⁾. До њих долази већ око 2000 година кроз Христа. Све ово се више не мора да догађа на терет добивених способности и разума. Када довољно индивидуа развије целовитију умну свест за ново повезивање са својим божанским постанком ¹⁾, још се уз помоћ “одозго” може да победи у утрци с апокалиптичким катастрофама. Ту свакако ваља убројити и однос до спољних активистичких покрета као што је мировни итд., - сви добронамерници имају своје “потребно” место у “игри” -. Многи људи – преко етаблисаних религијских праваца – очигледно трагају за тиме; унапред одлазе у будућност и помажу при обнављању прошлости чак и тамо гдје још превладава премнога “просечност”. Попут питања о кокошки и јајету је расправа о томе је ли вањско “спасење” сврха или егзистенциони напредак свести и бити човека. Досадашње лествице вредности морају из темеља да се промене, јер човек може посве точно да себи представи куда ће да га одведе наставак досадашњег, застарелог програма цивилизације. Будући да је све део целине, и свако добро дело прелази у целину.

⁴⁾ С песимистичким погледом у последњој књизи Херберта Грухла “Узнесење у ништа” не слажемо се једино због тога, јер се свакако може напипати извор развитка и снаге којега није запазио, а који ипак представља само једну наду: Бога.

Предстоји дакле “обраћење” Богу у малом и великом.

При томе се не ради у првом реду о „представама о вери“, дакле о размишљањима људи о религији, него више о реално живљеној повезаности човека са Богом.