Путеви Исуса Христа

Додатна страна

 

Ове стране и различити теолошки правци у историји цркве.

1. Тежња за откривањем деломично закопаних духовних дубина хришћанства мора се наравно најпре да надовеже на наук, живот и значење самога Исуса Христа и првих Хришћана; и то укључивши и њихове “апокалиптичне” потезе уместо изабирања онога што се свиђа овој или оној теологији. При том се показује да ваља озбиљно схватати и мноштво првих хришћана, - као што су их озбиљно схватали и јеванђелисти ******) сами да би на такав начин спознали шире значење Христових импулса. *)

2. Старе цркве следећих су векова уређивали ауторитети опширних расправа "црквених отаца”. Они су уз помоћ грчкога језика и грчке учености Европи упризорили ранохришћанске предаје. Много су тога знали о старим, данас изгубљеним актима. Као у свим фазама и у даље током ове фазе препирало се о томе шта одговара истинском хришћанству а шта не. У успоредби с изворима нову разраду заслужују и неке ствари из њихових спознаја које су после биле потискиване. И даље су уосталом постојали хришћани – на пр. у Египту, успор. налазе у Naq Hammadiju – који нису неговали црквено посредовање оздрављења него напосе индивидуални приступ Богу у молитви и медитацији итд. У "мистикој теологији" данашњих православних цркава већим се делом задржало нешто од тога.

3. Средњевековна сколастика и канонистика довела је помоћу мисаоних, стварних религијско-филозофских закључака (аргумент, протуаргумент, закључак) до теолошког усистематизовања при чему су црквени оци и даље били ауторитет уколико је он био у складу с тим промишљањима. Чак и ако се у томе налазила за тадашње време целисходнија духовна храна, плаши често једнострана, апсолутна и тиме одвојива интелектуална логика – коју ваља разликовати од стварне религијске димензије. Веру је конзервирала у облику наука односно догми те такође наводила на инквизициону праксу. Из креативности данашњег духовног трагача или мистика препознаје се да на неким местима иста интелектуални метод може да доведе или је деломично довела до другачијих закљуачка; односно да истински духовни раст претпоставља флексибилнију и опширнију, неокорелу свест. Строги сколастички метод и данас је напосе у католицизму важно исходиште систематске теологије. И тамо данас додуше постоји отвореност за друге односно екуменске назоре (на пр. Yves Congar). Не ради се наиме о било каквој критици једног од теолошких праваца. У раном стадију рада на садашњем главном тексту стране “Christuswege" проверавале су се могућности системске анализе постојећег градива. На концу се дошло само до једне могућности, наиме редослиеда приказаних “Исусових корака” дуж самих јеванђеља! Јер управо се у њима одражава архетипски редослед стадија људског развитка и подручја свести у односу до околног света. То је међутим ново, интердисциплинарно начело.

4. Када се нагомилало довољно црквене традиције о изворима уследила су настојања реформатора да за темељ поново јаче узму библијске изворе. У томе су нажалост успели веома ограничено, јер су била деца свога времена и знали су веома мало о духовним и мистичким струјама из историје хришћанства. Напослетку су напуштене и традиције које у својој језгри имају одређену вредност као на пр. штовање Марије. Тада су појединци попут теолога J. V. Andreae придржавали право да се у невероватно замагљеним маштаријама упусте у дубља, наводна “хришћанско-езотерична” искуства; такав, због безбедности одабран облик крив је што се у том не могу тако лако да препознају хришћанске особине. Ни протестантизам није увек био тако толерантан као што изгледа. Протуреформација, верски ратови итд. учинили су своје. Унаточ томе биле су разлиичти теолошки методи у многоч ему сличне. Тамо где данас и унутар протестантских цркава постоје одељене верске заједнице попут лутеранских и реформисаних (калвинистиких) као и унијатских цркава ваља њиховим носитељима рећи да је то још додуше прикладно за стручне теолошке дискусије али да је у односу на сопствене жупљане већ одавно застарело. **)

5. Време нове филозофије, просветитељства и природних наука није довело до тога да се уз страну интелектуално одређеној, систематској теологији постави теологија духовног искуства. Насупрот томе се све више историјско-критичних теолога свесно или несвесно усмеравало према исто тако интелектуалном и поврх тога једнострано материјалистичком схватању природних наука ондашњег времена. Теологија је деломично постала књижевни и лингвистички истраживалачки правац – што није било погрешно већ опет једнострано. 
Ништа не противречи узимању у обзир књижевних родова - но тада само што је могуће одговарајуће уместо шематски; види нпр. наше странице о тзв. Јеванђељу по Филипу (Наше немачке / енглеске стране). Упоређивање исказа у списима с околностима тадашњег времена је такође многоструко потребно - само се ни тада од почетка на то не би смело да навуче дифамирање ондашњих изјава које потиче из данашњег духа времена. Такође веза са настајућом заједницом може да расветли значење - но то не мора да води ограничењу гледишта на спољно чисто људско догађање, у ком се Бог не појављује директно, који је људима ипак оно најважније. То да је порука предата одређеним људима, ни у ком случају не искључује универзално значење. Тражење значења предаје за нас данас је важно - цели садржај ће се дакако само закључити ако схватљивост обећања и за данашње људе схватимо озбиљно или барем покушамо да схватимо озбиљно.
(Супротно томе су се савремени заступници старе системске теологије поново посматрали као неку врсту језгре истинске теологије око које се могу груписати нови истраживалачки правци. Јесу ли стварно могли бити таква интегративна језгра?) Деломично оправдан потхват сигурно би био да се мноштво знанствених открића стави у саоднос с верским науцима. То би онда ваљало и данас да се доследно чини. До тога у већини слуачјева ипак није дошло. То значи да треба уважавати истакнуту нову слику света односно парадигму која се обликује из нових, не више толико материјалистичних научних праваца физике елементарних честица, из савремене биофизике, гео- и астрофизике те напосе из граничних наука попут парапсихологије итд. Није целисходно данашњу теологију повезивати са научном сликом света 19. века! ***)

6. Тако су у 20. веку уследила многа настојања да се додуше још увек без укључивања оних мистично-духовних димензија – које је Karl Rahner још увек сматрао нужнима - из теологије измаме фасете које до тада нису биле уважаване у довољној мери. Ти покушаји су на католичком и јеванђеличком подручју друштву донели много тога тиме да су се више упуштали у практичну бригу за људе: на пр. Karl Barth, политички теолог и теологија/теологије Трећег света као и теологија стварања****), феминистичка теологија, … . Код неких праваца попут Bultmannove"демитологизоване теологије” мера се у сваком случају превршила, т.ј. вера се редуковала на – већ споменуто, у међувремену поново застарело – материјално схватање света; иако се у неку руку правилно тврдило да за веру није потребна научна обективост. Drewermann је онда покушао јеванђеље да тумачи у смислу дубинске психологије. То је могла бити премосница преко које би се из недуховног света извело материјалистично схватање света; дубинска психологија међутим ни у ком случају није стварна духовна димензија Библије те зато нема никаквог смисла обострано раскринкати ова две потпуно различите области.

Проблеми између фундаментализма и релативизма до сада и даље превладавају у дискусији. 
Изван теолошких кругова у новије време улогу играју и тобожње
"приче које откривају све о Исусу", а да при том не побољшавају укупну слику данашње дискусије.

7. До сада постоји веома мало трагова “постмодерне” теологије 21. века. Обнова духовних могућности хришћанства – уз одржавање старе верске дубине и постигнуте социјалне будности – претпоставља опширнију промену у свести*****. Овде се траже духовна прецизност и диференцисани поглед на друштво и свет уместо управљања и актуализованог фрагметисања досадашњих истраживалачких теолошких праваца и наука о религији. Овде почињу “Путеви Исуса Христа”.

*) Свесно су признавали на пр. не само “извор Q” ког су после истраживаи учинили приступачним. (Тај извор не садржава само Исусове изјаве пре муке, уз етику с оне стране многих друштвених конвенција попут оних које се и данас често вежу уз беседу на гори. Већ и уско сродно те тиме и аутентично јеванђеље по Томи показује да су зависно о проповедницима или публици кружиле и друге Исусове изјаве…). Последње кораке у Исусову животу – започете већ при Лазареву васкрснућу, итд. – тада су могли следити и у складу с тим аутентично заступати само изабраници. Ипак су постали доступни тражитељима.

**) У новије време у Немачкој постоје тежње за распетљавањем таквог стања. ... О различитим црквама види и нашу страницу "7 заједница (у Откривењу) и данашње цркве”.

***) Види између осталог и нашу страну "Природне науке и вера у бога”. Update English/ Deutsch. О развпоју хришћанства погледајте и Проф. Hans Küng, Das Christentum. Wesen und Geschichte, Sonderausgabe 2007. Он тежи за интегрисаним истраживањем која ће успркос археологији и критичком истраживању старе акте схватати озбиљно као садржајне изворе. Ми не делимо све тамо наведене закључке из историјско-критичког истраживања. Примерице, догађаји с Исусом се понекад чине превише као само субективни доживљаји; Али Küng је отворен за самостојну, још неистражену реалност таквих доживљаја. Надаље његов метод, Развојни степени хришћанства (парадигме), је додуше интересантна, али она не допушта да се у потпуности схвати значење смерова који углавном до сада никада нису имали веће значење – као што је мистика.

****) Види на пр.: “Еколошка теологија”, Kreuz-Verlag, Њемака.

*****) И наговештај "новог, вечног јеванђеља" посредованог Духом Светим у Откривењу по Јовану 14, 6 претпоставља свест јачу од оне коју омогућује интелект сам. ...

  ******) Додатак: Исус и теологије...

У Новом завету постоје различита теолошка становишта. Писци су их међутим морали свесно комбиновати. Спознали су да Исус има много страна. За његово разумевање потребно је више теолошких углова гледишта.

С једне стране је поучавао социјални осећај либералне теологије или унутар теологије ослобођења – а поучавао је и строге индивидуално-етичне смернице прилично конзервативних теологија (иако није био оријентисан према формализму и државној моћи).

Имао је како духовни став хришћанских мистика или езотеричних хришћана (успор. мистику теологију источних православних цркава) – као и став да апостоли морају да овладају својим животом у овом физичком свету (задње је главна тема већине савремених теолога и душобрижника, посебице јеванђеличких).

Исус је показивао „наднаравни" однос до Бога, (од крштења до распећа и васкрснућа; као што то на пример долази до изражаја у Јованову осврту одн. осврту његових ученика у Јеванђељу по Јовану); то се не може да објасни помоћу интелектуалне свести теолога као што је Bultmann. Исус није морао ништа мање да пролази кроз токове људског живота, који су такође доступни природословцима.

Многе од тих догађаја може схватити дубинска психологија наших дана; многи су међутим духовни у смислу који надилази могућности спознаје дубинске психологије.

Многи ставови су готово изгубљени јер се велики део раних хришћана прогањало као "јеретике" (трпало их се у исти кош са стварним религијским злоупотребама. Сва су била једнострана, али не више од било које постојеће цркве на свој начин.

Та једностраност није аутоматски негативна. Конструктивни делови свих ових праваца би у том смислу били у реду – ако не сматрају да су једини који су у праву, а да други уопште нису у праву.

Поједина јеванђеља и теологија.

Јеванђеља - и на пример део Јеванђеља по Марку, које се назива „извор Q" – представљају различите углове гледишта. Зато су и написани за људе различита порекла. Марко је био на пример важан за аналитично разумевање Римљана и за преводе на романске језике. (Проф. Morton Smith међутим помиње „тајни део" тога јеванђеља, који почива на Петровим документима и који се користио само за учене људе; с васкрснућем Лазаровим итд.) Аустријски мистик Јакоб Лорбер је написао да је Марко као апостол био цењени курир између апостола. Он је наводно тачно знао шта се догодило. Показује црте теолога чије питање гласи: Ко је Исус?
Изворно арамејско Јеванђеље по Матеју, које је изгубљено односно још није откривено, морало је бити намењено Јеврејима; оно као уосталом и данашње „Јеванђеље по Матеју" је у коначници намењено свима којима је потребан опширан опис Исусових дела пун живота.
Слично је и Јеванђеље по Луки, али с осећајнијом дубином.
Јеванђеље по Јовану је било написано за духовне хришћане (на пример с грчком биографијом мистерија) при чем се специфино хришћанско разрађује на њихову језику.
Јован схвата Исусов живот посебно јасно од Васкрснућа надаље; Матеј јасније почиње са животом. Оба угла гледишта су тачна; распеће и васкрснуће међутим имају већину конзеквенци за време након тога.

Апокрифно "Јеванђеље по Филипу" није јеванђеље, него ранохришћански допринос или коментар о дискусији с људима из различитих других религијских праваца – са сопственим становиштем између њих. (Не ради се о гностичном акту како би то многи могли помислити.) Апокрифно „Јеванђеље по Томи" није јеванђеље него вероватно већим делом аутентична збирка Исусових изрека; укључиво с оним изрекама које су у таквом облику намењене духовно заинтересованим људима.

Заступници различитих народа могли су боље да разраде овај или онај аспекат.

Методи истраживања.

На сличан су начин различити методи истраживања корисне у сопственим појединачним границама ако их се примењује заједно (интердисциплинарно). Ако неко међутим покуша теологију да изграђује на практично само једној научној грани (попут лингвистичке или археологије), резултат ће да буде деломично неправилан. Осим тог је потребно да укључи медитацијске методе, што се готово никада не ради.
Осим тога постоји религијска наука која је у већој или мањој мери независна о хришћанској теологији те филозофија, где су обе у конкурентском односу према теологији уколико се окрећу религиозним питањима која су без сопствене религиозне повезаности истраживача тешко доступна. Чим неко с тим повезује истинску потрагу за Богом, то може ипак бити плодна допуна. Већа компатибилност ових подручја може да се током времена издвоји, ако би религиозност била призната као темељна особина која припада људском бићу. (види "Религија...")

Напомена уз питање Божјега "тројединства".

Код црквених размишљања о тројству односно Божјем тројединству (тринитету) требало би разликовати да ли онај који о томе подучава тиме обедињује неко доживљавање, које би на неки начин могао посредовати, или ради ли се само о исто интелектуалном науку (доктрини) о три божанске личности. „Путови Исуса Христа" описује између осталог Бога, Исуса и Духа Светог у њиховом значају и доживљајним односима уместо да води полемике о појмовима као што је тројединство.

Повратак на почетну страну http://www.ways-of-christ.com/sr 

Путеви Исуса Христа, његови доприноси људској свести и променама човечанства и земље: независна информацијска страна са становиштима многих подручја истраживања и духовне спознаје; с практичним упуствима за лични развој