Путеви Исуса Христа

Додатна страна

Надахнуће и цркве.

Нови завет описује директно надахнуће појединих верника и остале дарове Духа Светога као уопштено важан део хришћанства (упор. на пр. 1. Кор 14, 26; Марк. 16, 17). Путеви су до тамо очигледно били отежани. Али може да се моли за Светог Духа.

Уз цркве Духова и католичка црква додуше признаје ову могућност изразитих посланица. Разликује међутим између “општег откривења” за све кроз Библију, традицијске и црквене учитељске службе с једне стране – и мистичних “приватних откривења” с друге стране. Приватна откривења се, уколико у себи садржавају смисао за живот погођених личности или њихово непосредно окружење, под одређеним околностима признају као откривење Духа Светог, али се не сматрају обавезујућима нити се посебно не потичу. До критичке реакције из ове цркве је дошло напосе када се извештавало о посланицама која се према свом садржају преко приватног усмеравају на цркву или човечанству, на пр. у Маријиним и Христовим посланицама. Већ од папе Павла ВИ. штампање таквих аката код издавача склоним цркви се службено не ометају. Таква сведочанства се деломично ипак нису изражавала као на пр. десетљећима 3. фатимска тајна. Црква у таквим случајевима придржава право касније коначне пресуде. Сви, чак и верске конгрегације обавезују се да ће при могућој детаљнијој провери у Цан. 844 §3 уважавати право на саслушање односно праведан поступак. Цан. 220 забрањује даља неоправдана оштећивања угледа с било чије стране (који могу настати због пребрзих јавних осуда).
Ово подручје у многим другим црквама не игра велику улогу, односно код њих није развијена посебна пракса за опхођење с таквим појавама. С друге стране и изван цркава постоје сличне појаве. Укупно се стиче утисак да Бог људе на том путу жели увек изнова да потиче, правилно да подучава па чак и да упозора. То је ипак један доживотни, тешки процес учења; и ширење таквих порука претпоставља уствари посебну мисију као и нарочиту повезаност са Богом и одговарајућу припрему.

Први апостоли људи који су због својих посебних дарова могли да заступају Исуса Христа – подучавали су према 1. Кор 14, 26 директна откривења и њихово тумачење као саставни део скупова. 1.Кор,12,4-7: "Свакоме се даје очитовање духа на корист”. Према 1. Кор. 12, 28 улогу се “пророка” *) може да проматра као подређену апостолима, а тек на трећем месту долазе учитељи. У 1. Кор. 14 разликује се између говорења другим језицима за изградњу самога себе и пророковања за изграђивање цркве; изричито су се ценили људи с даром прорицања, јер други апостоли нису аутоматски могли да испуне овај задатак (на пр. Мат. 10, 41).

Разликовне карактеристике:

Овде се не ради толико о питању има ли уопште инспирација, које се не приписују аутосугестијама односно масовним сугестијама, шизофренији или другим психичким појавама**. Ко без предрасуда проучава такве феномене у хришћанству, може брзо приметити да такви ограничавајући чисто психолошки покушаји објашњења у већини случајева нису довољни. Тек након тог сазнања почињу заправо занимљива питања.

- Целисходно је спознати што долази од духа истине а што не; успор 1. Ив. 4, 1. То се међутим мора да догађа с потребним опрезом и пажњом. Већ и са гледишта саме Библије свештеници нису увек помоћу теоретских теолошких оцена могли аутоматски да одлучују о откривењима духа. Неколико их је непосредно могло да спозна од којег духа долази посланство; због тога дарове прорицања према Мат. 7, 15-20 треба судити напосе према њиховим “плодовима”. То значи тамо где доводе до Христа – на пр. до тзв. “обраћења” с позитивном променом у животу; или чак и до духовног односно телесног оздрављања и др., било би изнад свега двојбено одбијати их као неистините или као “дошле до ђавла”, јер се догађају по милости – Ив. 15,5: "без мене не можете да учините ништа”. Позитиван је знак ако тиме настане на пр. већа љубав до Христа и ближњих. Успор. и упозорење на пресуде у Мат. 7, 1; Мат. 12, 24-30 и Дела апостолска 5, 38-39. Моралнотеолошки и према световним правним темељима криво би било у двојби деловати осуђивајуће.

- Друга разликовна карактеристика може да буде скромност наступа таквих људи; јер тамо где је човек “тих” може да чује Дух Божји. Теолошка знања овдје уопште нису значајна; често се изабиру управо једноставни људи (“каризме лаика”). Образовани то могу само када нису умишљени односно нису окорели те на такав начин према Мат. 5, 3 свеудиљ припадају “сиромасима духом”. (На пр. садуцеји – рационалисти и материјалисти – и фаризеји – уколико су у већој мери окорели у верским тумачењима – нису припадали “сиромасима духом”.)

- "Да свој живот живите достојно људи и да испуњавате своје свакодневне обавезе, али и Богу, Свемогућем Оцу у свом животу дајете место које му припада" (из Маријиних порука виделици у Гарабандали и другде).

- Предано понашање у смислу етике Исуса је – види и Матеј 7,12 – такође једна таква особина. Човек добива преко повезаности себе самога са Христом бољу везу са духом – који стоји изнад разума. То се може десити још јасније, тако што се још више дође у склад са Божијим особинама као што је љубав. Додуше овде етика не значи аутоматски уклапање у траиционалне представе о покорним личностима, нпр. у погледу одевања, одласка у цркву итд.

- Нпр. тамо где би неко ко се позива на Исусове инспирације, агресивно ширио приучена припроста клеветничка мишљења о сахришћанима, стварајући тим немир, била би дакле нарочито велика вероватноћа да се не ради ни о оправданој активности ни о правој поруци Христа или Светог Духа.

- Слобода од спољног духовног угнетавања као карактеристика игра додатну улогу. Дух је Свети ослобођен људских подела и за свој процват треба слободу. Човек има сопствену савест која није идентична с нечим прихваћеним споља.Дела апостолска 5, 29: "Треба се већма покоравати Богу него људима.” Овде се тиме наравно не жели да порекне да духовничка пратња на том путу и даље има свој смисао. Сваки нараштај не мора баш увек да почиње посве из почетка.

- Критерији као што је „надприродност“ су додуше често истраживани нпр. попратне појаве у неким случајевима тзв. «заноса» (непостојање трептања очних капака, измењена фреквенција откуцаја срца, успорени пулс, повишенији крвни притисак – а без показатеља да се ради о манипулацијама или дрогама); или да особа саопштено није могла знати итд. То ипак није одлучујуће, пошто се дух може послужити и из «природних» особина човека.

Постоји много облика преко којих може да се изрази посланство духа. На пр. „Унутрашња реч срца“ при пуној свести – дакле не мешајући је са шизофреним или хипнотичким појавама. У неким праксама постаје и јасно да она има и другачији карактер од телепатских појава. (упореди: „О унутрашњој речи“, избор из Јоханеса Тенхарда“, и сл., Лорбер издавач). Ређе у обзир долази стање транса гдје се човек налази у позадини, и тада међутим под одређеним околностима (на пр. начин усклађивања односно повезаности с Богом) ваља схватати да се не ради о обичном трансу, т.з. чистом сужавању свести – код које у смислу спиритизма може да дође до веома проблематичних инспирација због којих судионици постају слаби. Догађа се и да нетко у унутрашњости нешто доживљава као виђење, светло или идеју те онда то може да преточи у речи и да запише. Долази и до директног записивања у свесном стању, што треба да се разликује од аутоматског спиритистичког записивања које се догађа у трансу.

Да је у поруци на делу “Дух Свети” вреди само код директног обраћања из духовног извора (:”…”). И мисао, разговор између људи или састав или књига могу у коначници да потичу од истог надахнутог извора, јер људску креативност може да потакне онако како жели.

Уопштено о Духу Светоме успор. Ив. 3, 8; Ив. 14, 26 и главни текст стране Путеви Исуса Христа, део 1, глава “Први Духови”.
О пророчанствима у ужем смислу виђења будућности види одговарајућу главу у главном тексту стране Путеви Исуса Христа, део 2, на пр.глава “О приступу пророчанствима”.

Пророчанство значи у првом реду упутства из надчулног света, а у хришћанском смислу од Бога одн. Светог Духа. Надахнућа, која углавном представљају "пророчанства о будућности", која се често под тиме разумију, само су посебан случај Овде желимо још да упутимо на нека старозаветна места о значају пророчанства – уз ограничење да су се предуслови од тада променили (стари је начин прорицања до Исусова времена био практично успаван те се изнова пробудио: Јоел 3,1-2; Амос 3,7-8)

**) У неким случајевима могу чак и људи са правим инспиративним способностима повремено доћи у стања која су слична познатим психичим сметањама – са присилно настављаним током унутрашњих дијалога и трајној неспособности опхођења са земаљским потребама. Да би се избегли такви испади могла би се, поред горњих стајалишта, обратити пажња на следеће вањске услове: довољно сна, исхрана богата витамином Б, нпр. са доста витамина Б – т.ј. у овој вези пазити са постовима, ако нема довољне прехране; задрржати јасно стајалиште према жељеном извору, т.ј. Исусу; никави дуги састанци који би дали прилику за застрањивање и за „пренапетост“; довољно напора да се ван интензивнијих унутрашњих доживљаја стигне опет и у земаљску садашњост; сама свесна обрада оног шта се чуло, самом себи свесна обрада оног шта се чуло. Помоћници, духовни пратиоци, терапеути и сл. би се могли у таквим случајевима понашати прикладно, ako имају специфична искуства/знања, у шта спада да се озбиљно схвати не само тренутно поремећено стање него и непоремећени основни феномен.